Roman
Džona Irvinga o dečaku sa „slomljenim glasom“ koji veruje da je instrument Boga, obavezna je letnja lektira u srednjim školama. Evo nekoliko činjenica o njemu koje možda niste znali. (PAŽNJA: Slede i spojleri za knjigu.)
1. Prva rečenica u „Molitvi za Ovena Minija“ Irvingova je omiljena.
Irving uvek prvo piše kraj u svojim romanima i „Oven Mini“ nije izuzetak: prvo je napisao pretposlednji pasus, a dva dana kasnije dodao je i poslednji. „Nikada ne pišem prvu rečenicu ako ne znam sve važne događaje u priči, naročito šta se događa na kraju romana“, napisao je nakon objavljivanja knjige. „Ako već nisam napisao kraj – pri tome ne mislim samo na grubu skicu – ne mogu da napišem prvu rečenicu“.
U slučaju „Ovena Minija“ Irving je napisao prvu rečenicu („Moj usud je uspomena na dečaka sa slomljenim glasom – i to ne zbog tog glasa, niti zbog toga što je bio najmanja osoba koju sam ikada upoznao, pa čak ni zbog toga što je bio instrument smrti moje majke, već zato što zbog njega verujem u Boga; postao sam hrišćanin zbog Ovena Minija.“) sigurno skoro godinu dana kasnije. „Možda ću jednog dana za neki roman napisati bolju prvu rečenicu od ove u ’Molitvi za Ovena Minija’, ali sumnjam“, napisao je Irving. „Prva rečenica u ’Molitvi za Ovena Minija’ je toliko dobra jer je u njoj sadržan ceo roman“.
2. Oven Mini je zasnovan na Irvingovom stvarnom prijatelju iz detinjstva.
Autor je bio kod kuće u Ekseteru u Novom Hempširu za Božić ranih osamdesetih, gde je sa prijateljima iz detinjstva razgovarao o drugim prijateljima koji su otišli u Vijetnam i nikada se nisu vratili, ili o onima koju su se vratili istraumirani od rata. „Iznenada je jedan prijatelj pomenuo ime koje mi nije zvučalo poznato – Rasel... nešto“, piše Irving. „Onda me je drugi prijatelj podsetio da smo u nedeljnoj školi nosali ovog malog dečaka; bio je našeg uzrasta, imao je osam ili devet godina, ali je bio toliko mali da smo ga dizali iznad glava i dodavali ga jedan drugome“.
To je pomoglo Irvingu da se priseti. Rasel se odselio pre nego što su postali tinejdžeri i poginuo je u Vijetnamu. „Zapanjio sam se“, piše Irving. „Rekao sam jednu od najglupljih rečenica koje sam ikada izgovorio: ’Ali bio je premali da bi otišao u Vijetnam!’ Prijatelji su me pogledali sažaljivo i zabrinuto. ’Džoni’, rekao je jedan od njih, ’verovatno je
porastao’. Te noći sam budan ležao u krevetu i pitao se
šta ako..., što je za mene početak svakog romana. Šta ako nije porastao? Razmišljao sam“. Irving je kasnije u roman ubacio ovu scenu sa Raselom.
3. „Molitva za Ovena Minija“ prepuna je omaža drugim romanima.
U romanu Džonijevu majku ubija loptica za bejzbol koju je bacio Oven Mini – što je, kako je Irving izjavio u intervjuu za Denver post, omaž romanu Robertsona Dejvisa „Marginalac“, u kojem majku protagoniste pogađa grudva snega. „Volim taj roman“, kaže Irving. „Oven Mini ima i iste inicijale kao Oskar Macerat – junak romana ’
Limeni Doboš’
Gintera Grasa. (I isto kao Irvingov Mini, Oskar Macerat odbija da raste.) „Mnogi pisci postaju pisci zbog nečega što su pročitali“, kaže autor za Post. „Omaž je prosto odavanje priznanja svojim prethodnicima“.
4. Hester u „Molitvi za Ovena Minija“ je slična drugom Irvingovom liku.
Ako vam Džonijeva neotesana rođaka Hester u „Ovenu Miniju“ zvuči poznato, možda je to zato što ste pročitali Irvingov roman iz 1985. godine – „
Tuđa pravila“. „Neki manji (sporedni) likovi se ponavljaju“, Irving je izjavio za
Readers Read 2005. godine. „Meloni iz ’Tuđih pravila’ vaskrsla je kao Hester u ’Molitvi za Ovena Minija’, a obe su ponovo rođene u liku Eme iz
Until I find You.“
5. Džon Irving je plagirao samog sebe u „Molitvi za Ovena Minija“.
„Fizički opis Ovena Minija, koji je opisan kao embrion koji još nije rođen, odlomak je koji sam ukrao iz fizičkog opisa siročeta Fazija Stouna koji umire od respiratorne insuficijencije u ’Tuđim Pravilima’, romanu koji sam napisao pre ’Molitve za Ovena Minija’“, Irving je izjavio 2006. godine nadobrotvornom dešavanju sa Stivenom Kingom i Dž. K. Rouling. „Nije mi poznato da li je moguće da nadrljam zbog plagiranja samog sebe, ali sam to uradio. Ako pogledate fizički opis Fazija Stouna i fizički opis Ovena Minija, videćete da su gotovo identični“.
6. Džon Irving je obavio istraživanje pre nego što je napisao „Molitvu za Ovena Minija“.
U intervjuu za
Powels Irving je izjavio da je istraživao rad u kamenolomu, kao i posao pogrebnog radnika kako bi napisao „Ovena Minija“. „Osećam da moram da se ponašam kao savestan novinar“, rekao je. „Moram se predati nekome čiji je to život i naučiti sve što mogu. Jednostavno morate da znate takve stvari ako nameravate da o njima pišete“.
7. Glas Ovena Minija je verovatno posledica „pevačkog polipa“.
Autor piše velikim slovima reči koje izgovara Oven svojim čudnim „slomljenim glasom“. Kada su ga zamolili da opiše kako njemu zvuči taj glas, Irving je odgovorio za Denver post da su „u Ovenovom grlu hrapavi šljunak, kamena prašina i talog iz kamenoloma; verovatno ima takozvani ’pevački polip’. Glas mu zvuči oštećeno; mora da se napreže. Uvek zvuči pomalo grubo – nikada nežno. Neprijatno ga je slušati – čini mi se da sličan efekat imaju velika slova. To je naporan glas – glas koji zahteva da ga neko čuje“. Još jedan važan razlog zbog kojeg je to bilo neophodno: u najvažnijoj sceni romana, u kojoj na aerodromu spašava grupu vijetnamske dece od polubrata poginulog vojnika koji nosi bombu, „Oven mora da poseduje glas na koji će vijetnamska deca obratiti pažnju, zbog čega takođe mora da bude i mali rastom“, objašnjava Irving.
8. „Molitva za Ovena Minija“ je jednim delom komentar na opsesiju Amerikanaca sportom.
Džonijevu majku ubila je loptica za bejzbol koju je udario Oven; psa mu je zgazio kamion dok je jurio za fudbalskom loptom; i Oven gine pošto lobuje granatu kroz prozor na kupatilu – pokretom koji su on i Džoni usavršili godinama vežbajući zakucavanje u basketu. „Mislim da su sportovi previše važni u američkom društvu“, izjavio je Irving, bivši rvač, za Denver post.
„Bez sumnje slavimo sportove i sportske heroje više nego što poštujemo umetnost ili bilo koje intelektualno dostignuće. Mi smo sportska kultura... Ovo je roman o šteti koju Amerikanci nanose sami sebi; sportovi su deo toga. Kada bi se vestima iz sveta poklanjalo toliko pažnje koliko se poklanja beskrajnom martovskom ludilu za košarkom na koledžima, zar Amerikanci ne bi bili bolje informisani o svetu i našem mestu u njemu?... Naravno, sportovi nas ne ubijaju bukvalno; ali pažnja koju njima posvećujemo, dok sve drugo ignorišemo, sigurno nam nanosi neku štetu. I kao bivši rvač kome je košarka smrtno dosadna, pomislio sam: koja je svrha vežbanja zakucavanja u košarci kada ste mali kao Oven Mini? Pa, možda spašavanje dečjih života? Po mom mišljenju, ne postoji drugi dobri razlog!“
9. Kao i Džon Vilrajt, i Džon Irving nije bio u Vijetnamu...
U „Molitvi za Ovena Minija“ Džoni Vilrajt beži iz Vijetnama kada je Oven odsekao deo kažiprsta brusilicom – Irving je izbegao vojnu službu kao otac maloletnog deteta.
„Godine 1963. relativno ubrzo nakon početka rata u Vijetnamu, predsednik Kenedi izdao je direktivu po kojoj očevi maloletne dece koji su neophodni za njihovo izdržavanje, nisu mogli biti regrutovani“, Irving kaže za Denver post. Autor se oženio i dobio sina dok je bio na koledžu, tako da je od studentskog odlaganja vojne službe prešao na roditeljsko. Ali to ga tada nije usrećilo. „Osećao sam razočaranje. Želeo sam da budem pisac; zato sam želeo da vidim kakav je rat“, kaže on. „Tek nakon više godina shvatio sam koliko sam imao sreće. To dete – sada ima 40 godina i ima svoju decu – povremeno me podseti na to. Svaki put kada uđemo u neku raspravu, podseti me: ’Nemoj da zaboravljaš ko te je spasao Vijetnama’.“ Odlaganje vojne službe završeno je 1970. godine.
10. ... Ali Džon Irving tvrdi da ovaj junak nije autobiografski.
Ipak, bez obzira na sličnosti između Irvinga i Džona Vilrajta – imali su slično detinjstvo, nisu bili u Vijetnamu i obojica, kao odrasli ljudi, žive u Torontu – Irving naglašava da on nije Vilrajt. „Ne bi bilo pošteno da ne priznam da su mi bliska neka njegova razmišljanja, ali poenta je u tome da Džoni Vilrajt nema distancu; ne sagledava stvari iz pravog ugla“, Irving izjavljuje za Njujork tajms 1989. godine. „On je nezreo. Njegovo osećanje političkog gneva je potpuno emotivno“.
Takođe ne deli ni Džonov religijski žar. „Nisam religiozan“, rekao je za Denver post. „Dok sam pisao ’Molitvu za Ovena Minija’, postavljao sam sebi jednostavno pitanje – šta treba da se desi da bih postao vernik? Odgovor je da bih morao da upoznam nekoga kao što je Oven Mini. Da sam imao isto iskustvo kao Džoni Vilrajt u romanu, verovatno bih i ja bio vernik. Ali nisam imao takvo iskustvo – samo sam ga zamišljao“.
11. „Molitva za Ovena Minija“ mogla je biti njegova četvrta knjiga na vrhu liste bestselera.
„
Svet po Garpu“,
The Hotel New Hampshire i „Tuđa pravila“ našli su se na prvom mestu lista bestselera – to bi se dogodilo i sa „Ovenom Minijem“ 1989. godine, da nije bilo „Satanskih stihova“ Salmana Ruždija, čija je prodaja porasla nakon fetve protiv njega. „Nazvao sam Ruždija nedugo nakon što je morao da se sakrije od napada“, Irving kaže za
Parade. „Čestitao sam mu zato što smo na prvom i drugom mestu na listama bestselera po celom svetu. Ruždi se nasmejao i uzvratio: ’Hoćeš da se menjamo?’“
12. Džonu Irvingu su osećanja bila pomešana kada je knjiga postala lektira u srednjim školama.
Irving je izjavio za
Nashville Scene, u intervjuu preko imejla 2008. godine, da „je ironija što su tri od mojih jedanaest objavljenih romana najzastupljeniji na časovima naprednog engleskog jezika i književnosti u srednjim školama, na koledžima i univerzitetima, dok su isti ti romani zabranjeni u raznim školama – a i u nekim bibliotekama.“ („Molitva za Ovena Minija“ se najčešće predaje u srednjim školama; „Tuđa pravila“ i „Svet po Garpu“ su zastupljeniji na koledžima i univerzitetima.)
Osećanja su mu bila pomešana zbog toga što su knjige obavezna literatura, tako da je rekao:
„Sećam se kako sam – uglavnom u srednjoj školi – mrzeo neke romane koje sam morao da pročitam, iako su me te obavezne knjige često upoznavale sa mnogim od mojih omiljenih autora. U oblasti Vermonta u kojoj živim posećujem škole u kojima se predaju moji romani; posetio sam veliki broj časova naprednog engleskog jezika i književnosti samo da bih razgovarao sa decom i odgovarao na njihova pitanja. Kao pisac sam zaista uvek imao sreće da mi publika bude mlada; činjenica da se moji romani predaju u srednjim školama i na koledžima i univerzitetima pomaže mi da moja publika ostane mlada. Sada mi kao šezdesetšestogodišnjaku to mnogo više znači nego ranije“.
13. „Molitva za Ovena Minija“ adaptirana je za film... u neku ruku.
Irving, koji je pisao scenario za filmsku adaptaciju romana „Tuđa pravila“ zaperiod od 13 godina – dok je istovremeno pisao romane – shvatio je da je prezauzet i da „nema ni želje ni snage da se vraća u godine rata u Vijetnamu“ da bi napisao scenario za filmsku verziju „Ovena Minija“. „I zato, kada je Mark Stiven Džonson zatražio od mene da ne pišem scenario za ’Molitvu za Ovena Minija’, već da dopustim njemu da napiše scenario i režira film, sa zadovoljstvom sam mu dopustio da pokuša“, Irving je napisao u pismu koje je objavljeno u
Ain’t It Cool News. Ali imao je neke uslove: „Rekao sam da želim da pročitam konačnu verziju scenarija i tada odlučim da li će koristiti moj naslov i imena mojih likova. Mark je pristao“.
Irvingu se dopao scenario, koji se prilično razlikovao od romana: sve u vezi sa Vijetnamom bilo je izbačeno i kraj je promenjen. „Činilo mi se da bi film sa istim naslovom obmanuo brojne čitaoce koji bi gledali film ne znajući da se prilično razlikuje od knjige“, napisao je Irving, tako da je zatražio da se naslov promeni. Film koji je na kraju nastao, u kome glavne uloge igraju Ešli Džad, Džim Keri i Oliver Plat, nosi naslov
Simon Birch i počeo je da se prikazuje u bioskopima 1998. godine. „
Simon Birch je zapravo priča Marka Stivena Džonsona – sa početkom iz ’Ovena Minija’“, kaže Irving. „Mislim da je i za Marka i za mene najbolje rešenje bilo da napravi film, koji je nastao ’po ideji’ (kako piše u špici) iz ’Molitve za Ovena Minija’, ali definitivno nije ’Molitva za Ovena Minija’.“
Kasnije su počele da kruže glasine kako se Irvingu nije dopao film. „Marka su neopravdano napadali u američkim medijima“, Irving je izjavio za Gardijan. „Ljudi su govorili da mi se film nije dopao i da sam zato zabranio korišćenje svog naslova. To nije tačno“. Po rečima Irvinga, knjiga se ne može ekranizovati jer „film je dvodimenzionalan. Ono što vidite je stvarno. Vizualizacija Ovenovog čuda učinila bi ga neuverljivim. Ličio bi na one filmove sa biblijskim motivima iz pedesetih i ranih šezdesetih godina. Kada se Crveno more razdvoji, publici to prosto nije uverljivo“. Knjiga je kasnije adaptirana u pozorišni komad, studentsku predstavu i Bi-Bi-Sijevu radijsku dramu.
Autor: Erin Makarti
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Borivoje Dožudić