VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar
Filteri
11 bestseler knjiga koje su obeležile prethodnu godinu
14.01.2025.
Kritičari, prevodioci i novinari preporučuju knjige koje bi mogle da obeleže i 2025, od mangi, preko istorije, do romana Roberta Perišića.
1. „Nada“ – Ante Tomić
PRIČA O SIRIJSKOM IZBEGLICI NA DALMATINSKOM OSTRVU
Piše: Zoran Janković, književni i filmski kritičar
Svaki novi susret sa delima proisteklim iz uma i pera/tastature Anta Tomića u isti mah je i prilika da se učvrsti već postojeća, a godinama unazad srećno uvrežena impresija da je u regionalnim okvirima proza ovog autora jedan od najilustrativnijih primera apozitivnog uticaja i blagotvornog dejstva koje žurnalistički pedigre autora (i dalje) može da podari narativno preciznije naglašenoj književnosti današnjice.
Slično kao i u slučaju prethodnih mu romana (koji su uredno objavljivani i u Srbiji), Tomićeva „Nada“, naravno, između ostalog, ostavlja i prilično postojan utisak uspelog romana u čijem zametku se pak „krije“ izmaštana a vešto koncipirana i ustrojena novinska reportaža. Kada pričamo konkretno o „Nadi“, to nam stiže u vidu i u „oblandi“ priče o Selimu, mladom izbeglici iz sirijskog Alepa, koji je spletom sudbine i sreće u, označimo to tako, dovoljno živom stanju, doplutao do jednog dalmatinskog ostrva, a gde će ga dočekati na prvom mestu ili u prvom planu, pred njegovim zblanutim umom i očima, razbokorena društvena hronika, krcata manje ili više bučnim i zametljivim ekscentricima, i to različitih nacionalnih i, gle čuda, svetonazorskih predistorija – tu su Hrvati, pripadnici dijaspore, Srbi, predstavnici javnog reda i mira, intelektualci, hedonisti bez straha i mane…
Ovde mirne duše možemo da se vratimo na impresiju istaknutu u uvodu ovog prikaza – u samom korenu ove, naravno, satirične i u dovoljnoj meri zbilja duhovite, zabavne i smešne priče nalazi se narečena izmaštana reportaža, a njene blagodeti po krajnji utisak koji ostavlja ovaj Tomićev roman su sledeće: jasno i pregledno pripovedanje, ekonomična i efektna karakterizacija likova, vešto izbrušen ritam pripovedanja, precizno pozicionirana i planirana poenta, te postojana i čvrsta struktura dela koje se u opsegu od manje od dve stotine stranica teksta pokazuje kadrim da izdrži i podrži sve već pomenuto. I to, dabome, nije sve – u stilu starostavnih hronika „Nadu“ otvara sadržaj sa šeretskim mikronajavama onoga što (možda) sledi u svakom od poglavlja (poput ove najave – „Dvadeset osmo poglavlje govori o nekim stvarima koje se ni rođenim materama ne govore“). Pa, malo li je?
2. „Nordijska mitologija“ – Nil Gejmen
BESTSELER PRIČE SA DALEKOG SEVERA
Piše: Đorđe Bajić, pisac, književni i filmski kritičar
Nil Gejmen je, to već odavno znamo, majstor pripovedanja, čovek bujne mašte koji je na izvanredan način oživeo brojne fantastičke svetove u „Koralini“, „Zvezdanoj prašini“, „Dobrim predskazanjima“, „Sendmenu“ i drugim svojim nezaboravnim delima. U knjižarsku ponudu je upravo stiglo ilustrovano izdanje Gejmenove čuvene „Nordijske mitologije“ (prvi put objavljene 2017. godine), upotpunjeno radovima vrhunskog likovnog umetnika Livaja Pinfolda. U pitanju je luksuzna knjiga, zaista divno opremljena i kao stvorena za poklon.
Nil Gejmen sa puno ljubavi, veštine i pažnje oživljava i svom senzibilitetu (doduše veoma suptilno) prilagođava najpoznatije priče sa dalekog Severa, ponovo ispredajući drevne mitove koje je otkrio kao dete čitajući Marvelove stripove, da bi nakon toga, dok je još bio u formativnim godinama, posegnuo za izvorom i potražio originale koji su ga ščepali još snažnije, začarali ga i pridobili jednom zasvagda. Gejmen je od detinjstva očaran nordijskom mitologijom, i to se vidi dok čitate njegovu knjigu: on ovde pripovedanju pristupa kao restaurator, silno se trudeći da ne poremeti ništa od postojećih postavki, istovremeno svojim odmerenim intervencijama udahnuvši novi život tom drevnom narativu.
Iz sveta od magle i plamena izranjaju nordijski bogovi, a pre svih ostalih jednooki Odin, riđobradi Tor i prevrtljivi Loki. To je jedan izuzetno živopisan svet, svet pun lepota i opasnosti, nastanjen najfantastičkijim bićima koja možete zamisliti. Razigrane su i maštovite to priče, pune krvi, preokreta, izdaje i čarolija, jedna prava-pravcata pripovedačka riznica u koju su tokom vekova posezali mnogi: uključujući Tolkina, Stena Lija, pa i samog Gejmena. Nakon uvoda i predstavljanja glavnih likova, „Nordijska mitologija“ nudi petnaest uzbudljivih priča koje počinju nastankom sveta („Pre početka, i posle“) i završavaju se njegovim krajem („Ragnarok: Konačna kob bogova“). Pesnička medovina kojom se napojio Gejmen dok je pisao ove redove bila je ona od najbolje vrste, a sjajne Pinfoldove ilustracije daju knjizi dodatnu dimenziju. U najkraćem: pun pogodak!
3. „Dan“ – Majkl Kaningem
REMEK-DELO I PORTRET ČOVEČANSTVA DOBITNIKA PULICERA
Piše: Zoran Janković, književni i filmski kritičar
Sa Majklom Kaningemom je lako, od njega se uvek može računati na vrhunsku prozu koja u isti mah oduševljava složenošću arhitektonike priče, stilskom besprekornošću, slojevitošću u aspektu idejnog i motivskog tkanja, ali na prvom mestu nepatvorenošću emocije koja je u samom korenu svake priče koju Kaningem izabere da predoči svojim već upućenim poštovaocima, a što da ne i onima koji se možda prvi put susreću sa ovim autorom kao i vodećim perom savremene američke književnosti.
Tako je bilo sa „Satima“ (iz kojih se izrodio i savršen film sa Nikol Kidman, Džulijan Mur i Meril Strip u glavnim ulogama), a tako je i sa romanom „Dan“, koji sad čitamo u prevodu Branislave Radević-Stojiljković, a u izdanju Lagune. „Dan“ je, dakle, sasvim očekivano, višesložna i višekraka hronika, u kojoj Kaningem, gle čuda, lako poentira u aspektima svega iole relevantnog – u sferi stila, izraza, pripovedačkog rafinmana, sigurnosti izrade i nepobitne smislenosti i upečatljivosti celine.
Okvir za taj, dakle, stari mu naum i manir Kaningem je pronašao u porodičnoj hronici u tri bliska vremenska toka, gde je ono što povezuje aktere i, kontradiktorno, drži ih u čvrstom zagrljaju međuzavisnosti, usamljenost kojoj očito nema leka. Samoća je okoštala, pomoći nema, a sudbina jednog braka, metaforički gledano, zavisi od mlađeg brata supruge, a on sam svoju svojevrsnu tvrđavu samoće na tavanu postojano doživljava kao najprirodniji od svih njemu prikladnih habitata.
Kaningem tu pokazuje dodatnu pripovedačku hrabrost, te diže ulog, pa u narativni okvir useljava i koronu, odnosno užase pandemijske egzistencijalne i egzistencijalističke teskobe. Nije poenta u odvažnosti pripovedača, kao što ovde najvažnija nije ni stilska prefinjenost teksta od prvog do poslednjeg retka. Jer i u ovom slučaju Kaningem, zapravo, potvrđuje davnih dana zasluženu reputaciju velikog proznog pesnika samoće kao muke nad mukama, barem u ovih nekoliko poslednjih decenija, pa mereno i na globalnom nivou. Najposle, usamljenost je univerzalna kategorija, i teret koji je lako razumeti.
4. „Brod za Isu“ – Robert Perišić
ROMAN ZA SLADOKUSCE O PRVOJ GRČKOJ KOLONIJI NA VISU
Piše: Aleksandra Đuričić, književnica i književna kritičarka
Ovo je delo koje se bavi jednom mogućom rekonstrukcijom osnivanja prve grčke kolonije na ostrvu Visu, u doba kada Rim ratuje sa Kartaginom, a Atinjani doživljavaju težak poraz u pokušaju da osvoje Siciliju. Stilski kao da je izašlo iz legendarnog „Mediteranskog brevijara“ Predraga Matvejevića, ali i crpeći brojne podatke o antičkom Mediteranu iz istog dela. Sirakuza na Siciliji našla se u vrtlogu događaja i u njemu jedan dečak, odbegli rob kome će društvo na dugom putovanju do krajnje tačke Ilirije praviti mačka donesena iz Egipta i magarac koga je dečak oslobodio.
Pripovedanje Roberta Perišića bogato je ne samo istorijskim već i drugim naučnim činjenicama, geografijom, biologijom, a za psihologiju ljudi i prirode zadužen je drugi glavni junak ove priče, vetar ili kako mu je nadenuto književno ime, Vjetropir. Ova domišljata personifikacija omogućila je autoru da u jednom glasu ima čitav antički hor koji komentariše ljudske postupke i postupke bogova, prirodne sile i način kako se čovek odnosi prema njima, pa čak i transpoziciju komentara do vremena sadašnjeg jer vetar je večan, bez tela, i ne mora da sluša ni ljude ni bogove.
Prvi od njega zavise, jer živeti se ne mora, ploviti se mora, kako kaže poznata antička izreka, a drugi na njega ne obraćaju pažnju, verujući da svim prirodnim silama upravljaju. Ali vreme bogova sa Olimpa je davno prošlo, a vetrovi i dalje duvaju, često noseći ljude daleko od njihovih porodica i zavičaja, primoravajući ih da stvaraju nove kolonije ili kuće van domovine, na starogrčkom apoikie, što u prevodu znači: daleko od kuće.
Tako je i jedan broj stanovnika Sirakuze, koji su imali razloga da zauvek napuste grad, ukrcan na brod koji će, posle dugog putovanja, bura i oluje koja ga zamalo nije potopila, prispeti na nenaseljeni Vis usred Jadranskog mora, sa idejom da tu osnuju grad. Metafora stvaranja novog grada kao novog početka u životu jasna je čitaocu već od samog početka, a preplitanje ljudskih dogodovština sa komentarima Vjetropira omogućilo je simpatičan otklon od bukvalne istorijske fikcije, pomerivši žanrovski ovaj roman ka vrlo interesantnom pastišu.
Čitaoca će navesti ne samo na putovanje u daleku, antičku prošlost na bliskim nam prostorima već i na razmišljanja o položaju čoveka naspram sila prirode, ljudskoj ali i životinjskoj duši koju smo tako često skloni da zanemarimo, kao i ka uspelim varijacijama na večite teme ljubavi, smrti, odanosti i pohlepe. Ima u ovom romanu mnogo sažetog iz misli stoika Marka Aurelija i Epikteta, suptilno provučenih kroz relativno laku naraciju koja je pretenciozna u smislu autorove erudicije koja stoji u pozadini. Roman za sladokusce, one koji se ne plaše vetra i mora, slobode i cene koja se za nju plaća.
5. „Rat“ – Luj-Ferdinand Selin
ROMAN NAZVAN PRAVIM ČUDOM
Piše: Zoran Janković, književni i filmski kritičar
Neke stvari su provereno sigurne – na primer, da će i u doživljaju upućenijih i predanijih bibliofila prva asocijacija na ime i delo Luj-Ferdinanda Selina biti njegovo remek-delo „Putovanje nakraj noći“. Što pak ne znači da se priča o osobenosti njegovog literarnog dara i bravuroznog izraza zaustavlja na poslednjim stranicama te potvrđene izvrsnosti. S druge strane, njegov „Rat“, roman proistekao iz rukopisa pronađenog šezdeset godina po njegovoj smrti, ne predstavlja radost ponajpre za kompletiste, ljubitelje nanovo izronulih knjiških bisera, niti isključivo selinofile.
„Rat“ (u prevodu Gordane Berberine, a u združenom izdanju kuća Laguna i LOM) samosvojno je delo koje samo snaži tu postojanu impresiju o unikatnosti Selinovog i pripovedačkog i stilističkog dara, mereno ne samo u okvirima francuske i zapadnoevropske književnosti te ere, ali može da bude i prvi korak u procesu inicijacije u svet Selinove književne baštine.
Ovaj „Rat“ se tiče njegovog boravka u ambulanti na bojištu u Belgiji 1914. godine, gde je završio nakon ozbiljnih povreda, a gde je spoznao i to drugo lice, odnosno još jedno od mučnih naličja i tog rata i ratovanja uopšte. Stiče se utisak da je Selin u ovom svom delu svesno zamagljivao i rastakao granicu između fikcije i fakcije (tj. dokumentarističke proze), a taj utisak, u sadejstvu sa autobiografskim aspektom priče, daje za pravo sudu da je Selin ovim svojim delom decenijama i decenijama ranije anticipirao fenomen autofikcijske proze, i dalje u naletu, počev od Knausgora pa do danas.
Selinov prikaz tek naoko mirnodopskih zbivanja u kovitlacu krvavih ratnih sukoba silno i silovito je ekspresivan, eksplicitan, ali i prožet humorom (dakako, veoma mračnim) i autoironijom, a tu je, nimalo iznenađujuće, i obilje tipično selinovske nadahnute i nadahnjujuće mizantropije, što „Rat“, dakle, ne samo u tematsko-motivskom luku, dovodi u vezu sa ovde već pominjanim „Putovanjem nakraj noći“.
Selin je bio veliki pesnik bola i entropije, i to je evidentno i u ovom njegovom romanu, a verzirani će svakako umeti da cene visoke kvalitativne domete i ove njegove tako dugo zaturene proze. Na sreću, najavljeno je skoro objavljivanje još jednog donedavno izgubljenog rukopisa, te legenda o Selinovoj virtuoznosti može da sa aktuelnim povodima nastavi da živi i u ovom turobnom nam veku.
6. „Pisma Mileni“ – Franc Kafka
LJUBAVNA PREPISKA FRANCA KAFKE
Piše: Đorđe Bajić, pisac, književni i filmski kritičar
Povodom sto godina od smrti velikog Franca Kafke (1883–1924), pisca koji je književnu baštinu upotpunio remek-delima „Proces“, „Zamak“, „Amerika“ i „Preobražaj“, izdavačka kuća Laguna objavila je novo izdanje njegovih čuvenih „Pisama Mileni“, možda i najpoznatije ljubavne prepiske u celokupnoj svetskoj književnosti. Svaki susret sa Kafkom je dragocen. Iako je prevashodno poznat po svom kultnom romanu „Proces“ (koji je i deo srednjoškolske lektire), njegov opus je obimniji od toga, a posebno je zanimljiva njegova lična prepiska i zapisi koji se tiču Kafkinog privatnog života. U tom kontekstu, u tekstu koji sledi, osvrnuću se na jednu knjigu na koju morate obratiti pažnju jer će vam predstaviti ni manje ni više nego: zaljubljenog Kafku!
Poštovaoci Kafke znaju da je on o Mileni Jesenskoj (1896–1944) pisao i u svojim dnevnicima, s tim da je višeslojnost i sva dubina njihovog odnosa prikazana tek u „Pismima Mileni“. Kafka je novinarku iz Beča upoznao 1920. godine. Iako su se sreli samo još jednom nakon toga (Kafka je živeo u Pragu), to poznanstvo ih je oboje promenilo. Njemu je u vreme prvog susreta bilo trideset i šest, a njoj dvadeset i tri godine.
Iako su oboje bili u vezama (ona u braku, on veren), ljubav se polako razbuktala. Milena Jesenska je tokom 1920. godine, od proleća do jeseni, od Kafke dobila na stotine pisama, a ova prepiska pruža dragocen u uvid u njihov odnos koji nije romantizovan: ima u tim redovima ljubavi i blaženosti, zanosa i intimnosti, ali i gorčine i samooptuživanja. Čitajući Kafkina pisma, koja su isprva veoma čedna i prijateljski intonirana, a onda sve ljubavnija i zanesenija, sklapamo kockice života ovo dvoje usamljenih ljudi.
U novom prevodu Maje Anastasijević „Pisma Mileni“ su „dar sa neba“ za sve Kafkine poštovaoce, kao i za sve one željne vrhunske proze. Ova zbirka pisama može da se čita kao uzbudljivi epistolarni ljubavni roman – u pitanju je izuzetno emotivno, iskreno i upečatljivo štivo koje ovog fascinantnog pisca prikazuje u jednom sasvim novom svetlu: taj zavir u Kafkin privatni život zaista je dragocen.
7. „Rimski car“ – Meri Bird
ISTORIJA STAROG RIMA IZ POPULARNOG UGLA
Piše: Aleksandra Đuričić, književnica i književna kritičarka
Našoj javnosti najpoznatija po emisijama iz istorije koje je snimila za Bi-Bi-Si, britanska istoričarka Meri Bird (1955) poseduje zavidan ugled i kao naučnica i kao pisac. Ovo je druga njena knjiga u prevodu na naš jezik koja se bavi istorijom starog Rima iz zanimljivog i popularnog ugla. Kako je zaista bilo na tronu najveće imperije starog veka autorka pokušava da prikaže na pristupačan, ali istorijskim činjenicama argumentovan način na osnovu zapisa, književnih odlomaka i sačuvanih spomenika materijalne kulture. Među njima prednjače mozaici i freske iz Pompeje i Herkulanuma, ali i delovi zidnih dekoracija palata patricija koji su želeli da se što više približe caru.
Način kako je vladar biran postajao je sve problematičniji kako je vreme odmicalo. Najčešće bi prethodnik bio ubijen ili otrovan, a novog na tronu izvikala bi careva garda, neka vrsta nezvanično sazvane skupštine koja je zloupotrebljavala fizičku blizinu sa vladarem, samim tim organizovala i atentate.
Nasledstvo prestola obezbeđivalo se vrlo retko principom primogeniture, što će u kasnijoj Evropi srednjeg veka postati obavezno. Rimski vladari odabrali bi pogodnog naslednika i zakonski ga usvajali kao sina, procenjujući da će biti valjan vladar, ili su bili ucenjeni političkim dogovorima. Žene su imale ulogu vernih ili razvratnih supruga, ostajući u pozadini, mada vrlo često glavni akteri spletki i zavera.
U takvoj atmosferi ugovoreni brakovi za vladare bili su nešto što se podrazumeva, a ljubav je tražena van carskih palata. Antinoj ili Korina bili su neko za kim se pati u samoći koja je bila teško priuštiva u neprekidnom metežu svih ulizica i molitelja koji su okruživali vladara. U nesigurnoj svakodnevici carevi su sebi davali odušak zatrpavajući se luksuzom i uživanjima svake vrste koja bi često presedala njihovim gostima, ponekad i bukvalno gušenim neumerenim gozbama i spektaklima koji su se završavali ubistvima.
Tako je Heliogabal, umno poremećeni mladić koga su samo spletke i novac mogli dovesti na tron, jednom prilikom svoje goste na večeri bukvalno ugušio ružinim laticama koje su sa tavanice padale kao sneg. Ali ova knjiga nije zbirka bizarnih i mračnih anegdota, već pokušaj da se život careva osvetli iz svih uglova. Nesporno, među njima je bilo plemenitih i uspešnih, poput Klaudija, Marka Aurelija, Trajana, Hadrijana koga je ovekovečila Margerit Jursenar u izmišljenim memoarima.
I upravo prve rečenice ovog romana objašnjavaju ono što je i Meri Bird želela da nam kaže, car koji leži na lekarskom pregledu samo je slab i uplašen čovek koji, kao i svi drugi, želi da živi. Plemeniti i obrazovani, surovi ili umno poremećeni, hedonisti ili askete, rimski carevi želeli su vlast, ali više od toga život. Ako su svakodnevno za njega strepeli, onda ni njihovi savremenici ni današnji čitaoci nemaju na čemu da im zavide…
8. Sani – Taijo Macumuto
IZUZETNO DELO KOJE PLENI TOPLINOM, LJUDSKOŠĆU I VRAĆA VERU U DOBROTU I ZAJEDNIŠTVO
Piše: Đorđe Bajić, pisac, književni i filmski kritičar
Mange su pre svega poznate kao zabavno štivo za razbibrigu. Mi koji ih čitamo već smo navikli da nam donesu obilje akcije, krvoprolića, komike, strave i/ili seksa; ali nikako ne treba smetnuti s uma da su mange istovremeno i medij pogodan za iznijansirane ljudske priče koje i te kako na suptilan i prefinjen način umeju da dotaknu srce čitaoca. Šest tomova/tankobona mange Sani donosi emotivnu priču o ostavljenim mališanima, siročićima koji žive u domu „Zvezdana deca“.
Sani iz naslova nije ljudski lik, već model automobila iz ponude japanskog Nisana, žuta olupina koja više nije u voznom stanju i u kojoj se sakupljaju siročići kako bi listali mange i erotske magazine, maštali o nekom lepšem životu, i avanturama koje ih čekaju. Sani je njihov način da pobegnu od surove i sive stvarnosti, neretko njihovo jedino utočište i uteha. Galerija likova u Saniju je zaista impresivna i raznovrsna.
Glavnog lika nema, ili, preciznije, više različitih likova se smenjuje kao centralni za narativ. Tu je buntovni Haruo, naizgled mirni Sei, ljupka Megumu, kapriciozna Kiko… Svako od 37 poglavlja nudi po jednu zaokruženu, lirski intoniranu priču koja je, zapravo, deo veće slagalice: združena, ova poglavlja nas upoznaju sa svetom napuštene dece, njihovim željama, nadama, snovima… Sve to ispripovedano na jedan neposredan, topao način, često protkano komikom i uvek, baš uvek zadojeno najfinijom setom.
Tvorac Sanija, talentovani scenarista i crtač Taijo Macumuto, koristio je vlastita sećanja koja je stekao dok je tokom 70-ih godina prošlog veka živeo u domu za napuštenu decu, ali ih je prilično i nadogradio.
Delo sadrži autobiografske elemente, s tim da je dobrim delom i fikcija: realistični prikaz života u sirotištu i odnosi između napuštene dece su suština, i to veoma emotivna i ubedljiva suština, dok su situacije u kojima su se obreli mali junaci dobrim delom izmaštane, ali uvek u okvirima uverljivosti i istinitosti.
Sani je zaista pravi-pravcati dragulj, izuzetno umetničko delo koje pleni toplinom, ljudskošću, i vraća veru u dobrotu i zajedništvo. Savršena manga za one koji već vole mange, ali i one koji ih do sada nisu čitali i žele štivo koje ne nudi samo puku zabavu, već i više od toga.
9. „Frida ili o boli“ – Slavenka Drakulić
PRIČA O ŽENI KOJA JE LIČNU BOL PRETVORILA U BEZVREMENU UMETNOST
Piše: Aleksandra Đuričić, književnica i književna kritičarka
Mnogo je knjiga iz oblasti publicistike i književne fikcije napisano o čuvenoj meksičkoj slikarki Fridi Kalo, njenoj blistavoj umetnosti i tragičnom životu. Zbog toga je Slavenka Drakulić morala da pronađe i pronašla je svoj lični pristup ovoj toliko poznatoj biografiji koja je izašla iz okvira slikarstva i postala umetničko delo za sebe. Hrabrost i talenat da se od života obeleženog bolestima i invalidnošću stvori umetnost, iskazala je Frida suočavajući se sa fizičkim ograničenjima još od detinjstva i rane mladosti.
Da je metafora njenog postojanja bio bol, autorka nam saopštava već na prvim stranicama dok Frida leži nakon amputacije noge. I traži snagu i način da nastavi da živi. Vraćajući nas kroz njene misli u prošlost, u detinjstvo jedne od najsnažnijih i najzagonetnijih žena dvadesetog veka, roman ulazi pod kožu, u najsitniji kapilar fizičke patnje i primorava čitaoca da saoseća na način koji je veći od čitanja.
Izuzetno književno majstorstvo Slavenke Drakulić uvodi nas u Fridin psihički i fizički svet, njeno mladalačko zaljubljivanje u čoveka koji će joj obojiti ali i odrediti život, čuvenog Dijega Riveru, slikara i erotomana koji je uzdizao slikarku ali i ponižavao ženu u njoj.
Danas, gotovo sto godina nakon Fridinog i Dijegovog vremena, umetnička i kulturna javnost zna gotovo sve o ovom umetničkom paru. Oboje su izašli iz okvira svog impozantnog umetničkog dela i postali priča o usudu vrhunskih koji su mogli sve osim najvažnijeg, da dosegnu ličnu sreću.
Hronološki prateći događaje u Fridinom životu, ovaj kratki roman rekonstruiše mogući tok njenih misli, bolova i razočaranja u čoveka koji je za nju bio ceo svet. Trudeći se da mu ugodi na svaki način, pa i odevanjem koje je postalo umetničko delo za sebe, Frida je sa očajanjem shvatala da joj je sve dalji, sve neverniji i suroviji u svojoj samozaljubljenosti.
Da fizička lepota nema veliki značaj kada je u pitanju muškarac sa harizmom, Fridi su svakodnevno bolno dokazivale najlepše žene Meksika koje su mu se bukvalno bacale u naručje. A ona se borila sa svojim fizičkim nedostacima, neostvarenom potrebom da bude majka, da bude slikarka, da bude živa… Prerano izgubivši bitku za život, postala je svojevrsni simbol ljudskog otpora sudbini koja ne štedi. Da li je to bila cena koju je morala da plati muzama, pita se autorka u ovom nadahnutom romanu koji svedoči o bezgraničnom u umetnosti. Vredi li za nju žrtvovati ličnu srecu pitanje je na koje nikada neće biti dat zadovoljavajući odgovor.
10. „Poslednji san“ – Pedro Almodovar
FANTASTIČNI ALMODOVAROV POGLED NA ŽIVOT I UMETNOST
Piše: Ksenija Prodanović
U srpske knjižare je, u odličnom prevodu Ivane Veselinović, stigla nova knjiga čuvenog španskog reditelja Pedra Almodovara. „Poslednji san“ nije klasična autobiografija, nije u potpunosti ni zbirka priča, već „nešto između“. Odabir obuhvata uvod i dvanaest tekstova u kojim se, u formi koja varira između fikcije i ispovedne proze, ogleda Almodovarov pogled na život i umetnost.
Almodovar je na špansku scenu iskoračio 70-ih, da bi svetska slava došla sa filmovima „Žene na rubu nervnog sloma“ (1987), „Veži me!“ (1989) i „Visoke potpetice“ (1991). Almodovar je autor brojnih remek-dela evropskog i svetskog filma, kao što su „Sve o mojoj majci“ (1998), „Pričaj sa njom“ (2001), „Vrati se“ (2006) i „Bol i slava“ (2019), a upravo je snimio svoj prvi dugometražni film na engleskom jeziku, sa Tildom Svinton i Džulijen Mur u glavnim ulogama. Čovek je – nije sporno – živa legenda.
Tekstovi u „Poslednjem snu“ su nastajali decenijama. Jednim delom to su neobjavljene priče u kojima je Almodovar razrađivao ideje i motive koje će kasnije iskoristiti u svojim filmovima. Provokativna „Poseta“ je kasnije prerađena u „Loše vaspitanje“ (2004), a „Previše promena polova“ u „Bol i slavu“. Priča „Huana, dementna lepotica“ deli motive sa filmom „Pričaj sa njom“. Sličnih primera ima još, ali Almodovarove priče nisu „filmovi u malom“, one su neka vrsta pripreme i probe, ali istovremeno i samostalna umetnička dela koja plene i fasciniraju.
„Obred pred ogledalom“ i „Migelovi život i smrt“ priče su pune fantastike koje još uvek nemaju svoje filmske ekvivalente, dok je „Iskupljenje“ prvoklasna prerada ključnog dela Novog zaveta, jevanđelje na Almodovarov način. „Gorki Božić“ je esencijalni Almodovar, veoma u maniru „Žena na rubu nervnog sloma“, dok su „Ispovesti jednog seks-simbola“ prilika da se čitaoci ponovo sretnu sa famoznom junakinjom knjige „Pati Difusa i druge stvari“.
„Poslednji san“, „Zbogom, vulkane“, „Sećanje na dan u kome se ništa nije desilo“ i „Loš roman“ nedvosmisleno su autobiografski: to su zaista vrhunski tekstovi koji će vam pomoći da zavirite u Almodovarovu dušu, da ga upoznate kao čoveka, shvatite njegovu poetiku. Spoj takve iskrenosti i takvog pripovedačkog umeća se zaista retko sreće.
11. „Poljupci“ – Manuel Vilas
NEŽAN I DIRLJIV ROMAN O SUŠTINSKOJ TEŽNJI ZA LJUBAVLJU
Piše: Gordana Mihajlović, prevoditeljka
Manuel Vilas, rođen 1962. godine, rodom iz Barbastra, španski je pesnik i pisac. Svetsku slavu je zadobio romanom „Ordesa“ (koji je Laguna takođe izdala 2021. godine). Višestruki je dobitnik nagrada za pesnička i prozna dela, a među njegovim najpoznatijim romanima, pored „Ordese“, jesu „Radost“, „Mi“ i „Poljupci“. „Radi toga smo došli na ovaj svet, da bismo se zaljubili dok ne umremo od ludila. Iako nikad nije tako, umiremo zbog drugih uzroka, a ne od ljubavi.“ Mesec je mart, 2020. godine.
Prevremeno penzionisani profesor uoči proglašenja vanrednog stanja u zemlji zbog epidemije kovida napušta Madrid i odlazi u vikendicu u šumi na obližnjoj planini. Tamo upoznaje strasnu i energičnu ženu, petnaest godina mlađu od njega. Pada u zanos i menja joj ime u Altisidora, ime jednog lika iz „Don Kihota[AB15] “. Oboje se zaljubljuju i grade zrelu vezu, štiteći svoja tela i svoje uspomene, no prošlost se pojavljuje svaki put iznova. Roman „Poljupci“ govori o romantičnoj i idealizovanoj, ali i o telesnoj ljubavi, o tome kako se u jeku svetske krize dva ljudska biča vraćaju u biološku i predačku domovinu erotike, na tajanstveno mesto gde muškarci i žene pronalaze najdublji smisao života.
Salvadorovo filozofsko i poetsko pripovedanje u prvom licu osciluje između prozaične, svakodnevne stvarnosti i idealizovanja ljubavi. Ova priča istražuje ljudsku prirodu polazeći od osećanja i skenira dve duše koje žele da vole i postižu to u neprijateljskom okruženju, uz sve prednosti i nedostatke zrelih godina, „godina kada se preduzima milion predostrožnosti“.
Vilas opisuje i secira to otuđenje koje svi žudimo da osetimo kad se zaljubimo. Zašto ljubavna strast i nada imaju početak i kraj? Zašto to predivno ludilo ne može da traje večito? Kako izbeći da se ljubav pretvori u nešto otrcano? Kako ljubav počinje? Njih dvoje su se zatekli na istom mestu u toj kolibi, ali jedno i drugo nose teret svog života.
Njegov život je prošlost, a njenom predstoji još mnogo budućnosti. Ipak, oni se nalaze i trenuci intimne ljubavi su preneti stilom punim ulične lirike, u kontrastu sa tonom Salvadorovih razmišljanja o situaciji u zemlji, o knjigama, ili o ljudskom i božanskom. Razmišljanja se vrte oko ideje knjige, a to je dobro znana ideja da je ljubav nešto najčudesnije što je dato čoveku; ali ta ljubav, da bi bila čudesna, može biti moguća jedino izvan voljenog bića. To je njena tragedija.
Izvor: Velike priče
1. „Nada“ – Ante TomićPRIČA O SIRIJSKOM IZBEGLICI NA DALMATINSKOM OSTRVU
Piše: Zoran Janković, književni i filmski kritičar
Svaki novi susret sa delima proisteklim iz uma i pera/tastature Anta Tomića u isti mah je i prilika da se učvrsti već postojeća, a godinama unazad srećno uvrežena impresija da je u regionalnim okvirima proza ovog autora jedan od najilustrativnijih primera apozitivnog uticaja i blagotvornog dejstva koje žurnalistički pedigre autora (i dalje) može da podari narativno preciznije naglašenoj književnosti današnjice.
Slično kao i u slučaju prethodnih mu romana (koji su uredno objavljivani i u Srbiji), Tomićeva „Nada“, naravno, između ostalog, ostavlja i prilično postojan utisak uspelog romana u čijem zametku se pak „krije“ izmaštana a vešto koncipirana i ustrojena novinska reportaža. Kada pričamo konkretno o „Nadi“, to nam stiže u vidu i u „oblandi“ priče o Selimu, mladom izbeglici iz sirijskog Alepa, koji je spletom sudbine i sreće u, označimo to tako, dovoljno živom stanju, doplutao do jednog dalmatinskog ostrva, a gde će ga dočekati na prvom mestu ili u prvom planu, pred njegovim zblanutim umom i očima, razbokorena društvena hronika, krcata manje ili više bučnim i zametljivim ekscentricima, i to različitih nacionalnih i, gle čuda, svetonazorskih predistorija – tu su Hrvati, pripadnici dijaspore, Srbi, predstavnici javnog reda i mira, intelektualci, hedonisti bez straha i mane…
Ovde mirne duše možemo da se vratimo na impresiju istaknutu u uvodu ovog prikaza – u samom korenu ove, naravno, satirične i u dovoljnoj meri zbilja duhovite, zabavne i smešne priče nalazi se narečena izmaštana reportaža, a njene blagodeti po krajnji utisak koji ostavlja ovaj Tomićev roman su sledeće: jasno i pregledno pripovedanje, ekonomična i efektna karakterizacija likova, vešto izbrušen ritam pripovedanja, precizno pozicionirana i planirana poenta, te postojana i čvrsta struktura dela koje se u opsegu od manje od dve stotine stranica teksta pokazuje kadrim da izdrži i podrži sve već pomenuto. I to, dabome, nije sve – u stilu starostavnih hronika „Nadu“ otvara sadržaj sa šeretskim mikronajavama onoga što (možda) sledi u svakom od poglavlja (poput ove najave – „Dvadeset osmo poglavlje govori o nekim stvarima koje se ni rođenim materama ne govore“). Pa, malo li je?
2. „Nordijska mitologija“ – Nil Gejmen
BESTSELER PRIČE SA DALEKOG SEVERA
Piše: Đorđe Bajić, pisac, književni i filmski kritičar
Nil Gejmen je, to već odavno znamo, majstor pripovedanja, čovek bujne mašte koji je na izvanredan način oživeo brojne fantastičke svetove u „Koralini“, „Zvezdanoj prašini“, „Dobrim predskazanjima“, „Sendmenu“ i drugim svojim nezaboravnim delima. U knjižarsku ponudu je upravo stiglo ilustrovano izdanje Gejmenove čuvene „Nordijske mitologije“ (prvi put objavljene 2017. godine), upotpunjeno radovima vrhunskog likovnog umetnika Livaja Pinfolda. U pitanju je luksuzna knjiga, zaista divno opremljena i kao stvorena za poklon.
Nil Gejmen sa puno ljubavi, veštine i pažnje oživljava i svom senzibilitetu (doduše veoma suptilno) prilagođava najpoznatije priče sa dalekog Severa, ponovo ispredajući drevne mitove koje je otkrio kao dete čitajući Marvelove stripove, da bi nakon toga, dok je još bio u formativnim godinama, posegnuo za izvorom i potražio originale koji su ga ščepali još snažnije, začarali ga i pridobili jednom zasvagda. Gejmen je od detinjstva očaran nordijskom mitologijom, i to se vidi dok čitate njegovu knjigu: on ovde pripovedanju pristupa kao restaurator, silno se trudeći da ne poremeti ništa od postojećih postavki, istovremeno svojim odmerenim intervencijama udahnuvši novi život tom drevnom narativu.
Iz sveta od magle i plamena izranjaju nordijski bogovi, a pre svih ostalih jednooki Odin, riđobradi Tor i prevrtljivi Loki. To je jedan izuzetno živopisan svet, svet pun lepota i opasnosti, nastanjen najfantastičkijim bićima koja možete zamisliti. Razigrane su i maštovite to priče, pune krvi, preokreta, izdaje i čarolija, jedna prava-pravcata pripovedačka riznica u koju su tokom vekova posezali mnogi: uključujući Tolkina, Stena Lija, pa i samog Gejmena. Nakon uvoda i predstavljanja glavnih likova, „Nordijska mitologija“ nudi petnaest uzbudljivih priča koje počinju nastankom sveta („Pre početka, i posle“) i završavaju se njegovim krajem („Ragnarok: Konačna kob bogova“). Pesnička medovina kojom se napojio Gejmen dok je pisao ove redove bila je ona od najbolje vrste, a sjajne Pinfoldove ilustracije daju knjizi dodatnu dimenziju. U najkraćem: pun pogodak!
3. „Dan“ – Majkl Kaningem
REMEK-DELO I PORTRET ČOVEČANSTVA DOBITNIKA PULICERA
Piše: Zoran Janković, književni i filmski kritičar
Sa Majklom Kaningemom je lako, od njega se uvek može računati na vrhunsku prozu koja u isti mah oduševljava složenošću arhitektonike priče, stilskom besprekornošću, slojevitošću u aspektu idejnog i motivskog tkanja, ali na prvom mestu nepatvorenošću emocije koja je u samom korenu svake priče koju Kaningem izabere da predoči svojim već upućenim poštovaocima, a što da ne i onima koji se možda prvi put susreću sa ovim autorom kao i vodećim perom savremene američke književnosti.
Tako je bilo sa „Satima“ (iz kojih se izrodio i savršen film sa Nikol Kidman, Džulijan Mur i Meril Strip u glavnim ulogama), a tako je i sa romanom „Dan“, koji sad čitamo u prevodu Branislave Radević-Stojiljković, a u izdanju Lagune. „Dan“ je, dakle, sasvim očekivano, višesložna i višekraka hronika, u kojoj Kaningem, gle čuda, lako poentira u aspektima svega iole relevantnog – u sferi stila, izraza, pripovedačkog rafinmana, sigurnosti izrade i nepobitne smislenosti i upečatljivosti celine.
Okvir za taj, dakle, stari mu naum i manir Kaningem je pronašao u porodičnoj hronici u tri bliska vremenska toka, gde je ono što povezuje aktere i, kontradiktorno, drži ih u čvrstom zagrljaju međuzavisnosti, usamljenost kojoj očito nema leka. Samoća je okoštala, pomoći nema, a sudbina jednog braka, metaforički gledano, zavisi od mlađeg brata supruge, a on sam svoju svojevrsnu tvrđavu samoće na tavanu postojano doživljava kao najprirodniji od svih njemu prikladnih habitata.
Kaningem tu pokazuje dodatnu pripovedačku hrabrost, te diže ulog, pa u narativni okvir useljava i koronu, odnosno užase pandemijske egzistencijalne i egzistencijalističke teskobe. Nije poenta u odvažnosti pripovedača, kao što ovde najvažnija nije ni stilska prefinjenost teksta od prvog do poslednjeg retka. Jer i u ovom slučaju Kaningem, zapravo, potvrđuje davnih dana zasluženu reputaciju velikog proznog pesnika samoće kao muke nad mukama, barem u ovih nekoliko poslednjih decenija, pa mereno i na globalnom nivou. Najposle, usamljenost je univerzalna kategorija, i teret koji je lako razumeti.
4. „Brod za Isu“ – Robert Perišić
ROMAN ZA SLADOKUSCE O PRVOJ GRČKOJ KOLONIJI NA VISU
Piše: Aleksandra Đuričić, književnica i književna kritičarka
Ovo je delo koje se bavi jednom mogućom rekonstrukcijom osnivanja prve grčke kolonije na ostrvu Visu, u doba kada Rim ratuje sa Kartaginom, a Atinjani doživljavaju težak poraz u pokušaju da osvoje Siciliju. Stilski kao da je izašlo iz legendarnog „Mediteranskog brevijara“ Predraga Matvejevića, ali i crpeći brojne podatke o antičkom Mediteranu iz istog dela. Sirakuza na Siciliji našla se u vrtlogu događaja i u njemu jedan dečak, odbegli rob kome će društvo na dugom putovanju do krajnje tačke Ilirije praviti mačka donesena iz Egipta i magarac koga je dečak oslobodio.
Pripovedanje Roberta Perišića bogato je ne samo istorijskim već i drugim naučnim činjenicama, geografijom, biologijom, a za psihologiju ljudi i prirode zadužen je drugi glavni junak ove priče, vetar ili kako mu je nadenuto književno ime, Vjetropir. Ova domišljata personifikacija omogućila je autoru da u jednom glasu ima čitav antički hor koji komentariše ljudske postupke i postupke bogova, prirodne sile i način kako se čovek odnosi prema njima, pa čak i transpoziciju komentara do vremena sadašnjeg jer vetar je večan, bez tela, i ne mora da sluša ni ljude ni bogove.
Prvi od njega zavise, jer živeti se ne mora, ploviti se mora, kako kaže poznata antička izreka, a drugi na njega ne obraćaju pažnju, verujući da svim prirodnim silama upravljaju. Ali vreme bogova sa Olimpa je davno prošlo, a vetrovi i dalje duvaju, često noseći ljude daleko od njihovih porodica i zavičaja, primoravajući ih da stvaraju nove kolonije ili kuće van domovine, na starogrčkom apoikie, što u prevodu znači: daleko od kuće.
Tako je i jedan broj stanovnika Sirakuze, koji su imali razloga da zauvek napuste grad, ukrcan na brod koji će, posle dugog putovanja, bura i oluje koja ga zamalo nije potopila, prispeti na nenaseljeni Vis usred Jadranskog mora, sa idejom da tu osnuju grad. Metafora stvaranja novog grada kao novog početka u životu jasna je čitaocu već od samog početka, a preplitanje ljudskih dogodovština sa komentarima Vjetropira omogućilo je simpatičan otklon od bukvalne istorijske fikcije, pomerivši žanrovski ovaj roman ka vrlo interesantnom pastišu.
Čitaoca će navesti ne samo na putovanje u daleku, antičku prošlost na bliskim nam prostorima već i na razmišljanja o položaju čoveka naspram sila prirode, ljudskoj ali i životinjskoj duši koju smo tako često skloni da zanemarimo, kao i ka uspelim varijacijama na večite teme ljubavi, smrti, odanosti i pohlepe. Ima u ovom romanu mnogo sažetog iz misli stoika Marka Aurelija i Epikteta, suptilno provučenih kroz relativno laku naraciju koja je pretenciozna u smislu autorove erudicije koja stoji u pozadini. Roman za sladokusce, one koji se ne plaše vetra i mora, slobode i cene koja se za nju plaća.
5. „Rat“ – Luj-Ferdinand SelinROMAN NAZVAN PRAVIM ČUDOM
Piše: Zoran Janković, književni i filmski kritičar
Neke stvari su provereno sigurne – na primer, da će i u doživljaju upućenijih i predanijih bibliofila prva asocijacija na ime i delo Luj-Ferdinanda Selina biti njegovo remek-delo „Putovanje nakraj noći“. Što pak ne znači da se priča o osobenosti njegovog literarnog dara i bravuroznog izraza zaustavlja na poslednjim stranicama te potvrđene izvrsnosti. S druge strane, njegov „Rat“, roman proistekao iz rukopisa pronađenog šezdeset godina po njegovoj smrti, ne predstavlja radost ponajpre za kompletiste, ljubitelje nanovo izronulih knjiških bisera, niti isključivo selinofile.
„Rat“ (u prevodu Gordane Berberine, a u združenom izdanju kuća Laguna i LOM) samosvojno je delo koje samo snaži tu postojanu impresiju o unikatnosti Selinovog i pripovedačkog i stilističkog dara, mereno ne samo u okvirima francuske i zapadnoevropske književnosti te ere, ali može da bude i prvi korak u procesu inicijacije u svet Selinove književne baštine.
Ovaj „Rat“ se tiče njegovog boravka u ambulanti na bojištu u Belgiji 1914. godine, gde je završio nakon ozbiljnih povreda, a gde je spoznao i to drugo lice, odnosno još jedno od mučnih naličja i tog rata i ratovanja uopšte. Stiče se utisak da je Selin u ovom svom delu svesno zamagljivao i rastakao granicu između fikcije i fakcije (tj. dokumentarističke proze), a taj utisak, u sadejstvu sa autobiografskim aspektom priče, daje za pravo sudu da je Selin ovim svojim delom decenijama i decenijama ranije anticipirao fenomen autofikcijske proze, i dalje u naletu, počev od Knausgora pa do danas.
Selinov prikaz tek naoko mirnodopskih zbivanja u kovitlacu krvavih ratnih sukoba silno i silovito je ekspresivan, eksplicitan, ali i prožet humorom (dakako, veoma mračnim) i autoironijom, a tu je, nimalo iznenađujuće, i obilje tipično selinovske nadahnute i nadahnjujuće mizantropije, što „Rat“, dakle, ne samo u tematsko-motivskom luku, dovodi u vezu sa ovde već pominjanim „Putovanjem nakraj noći“.
Selin je bio veliki pesnik bola i entropije, i to je evidentno i u ovom njegovom romanu, a verzirani će svakako umeti da cene visoke kvalitativne domete i ove njegove tako dugo zaturene proze. Na sreću, najavljeno je skoro objavljivanje još jednog donedavno izgubljenog rukopisa, te legenda o Selinovoj virtuoznosti može da sa aktuelnim povodima nastavi da živi i u ovom turobnom nam veku.
6. „Pisma Mileni“ – Franc Kafka
LJUBAVNA PREPISKA FRANCA KAFKE
Piše: Đorđe Bajić, pisac, književni i filmski kritičar
Povodom sto godina od smrti velikog Franca Kafke (1883–1924), pisca koji je književnu baštinu upotpunio remek-delima „Proces“, „Zamak“, „Amerika“ i „Preobražaj“, izdavačka kuća Laguna objavila je novo izdanje njegovih čuvenih „Pisama Mileni“, možda i najpoznatije ljubavne prepiske u celokupnoj svetskoj književnosti. Svaki susret sa Kafkom je dragocen. Iako je prevashodno poznat po svom kultnom romanu „Proces“ (koji je i deo srednjoškolske lektire), njegov opus je obimniji od toga, a posebno je zanimljiva njegova lična prepiska i zapisi koji se tiču Kafkinog privatnog života. U tom kontekstu, u tekstu koji sledi, osvrnuću se na jednu knjigu na koju morate obratiti pažnju jer će vam predstaviti ni manje ni više nego: zaljubljenog Kafku!
Poštovaoci Kafke znaju da je on o Mileni Jesenskoj (1896–1944) pisao i u svojim dnevnicima, s tim da je višeslojnost i sva dubina njihovog odnosa prikazana tek u „Pismima Mileni“. Kafka je novinarku iz Beča upoznao 1920. godine. Iako su se sreli samo još jednom nakon toga (Kafka je živeo u Pragu), to poznanstvo ih je oboje promenilo. Njemu je u vreme prvog susreta bilo trideset i šest, a njoj dvadeset i tri godine.
Iako su oboje bili u vezama (ona u braku, on veren), ljubav se polako razbuktala. Milena Jesenska je tokom 1920. godine, od proleća do jeseni, od Kafke dobila na stotine pisama, a ova prepiska pruža dragocen u uvid u njihov odnos koji nije romantizovan: ima u tim redovima ljubavi i blaženosti, zanosa i intimnosti, ali i gorčine i samooptuživanja. Čitajući Kafkina pisma, koja su isprva veoma čedna i prijateljski intonirana, a onda sve ljubavnija i zanesenija, sklapamo kockice života ovo dvoje usamljenih ljudi.
U novom prevodu Maje Anastasijević „Pisma Mileni“ su „dar sa neba“ za sve Kafkine poštovaoce, kao i za sve one željne vrhunske proze. Ova zbirka pisama može da se čita kao uzbudljivi epistolarni ljubavni roman – u pitanju je izuzetno emotivno, iskreno i upečatljivo štivo koje ovog fascinantnog pisca prikazuje u jednom sasvim novom svetlu: taj zavir u Kafkin privatni život zaista je dragocen.
7. „Rimski car“ – Meri BirdISTORIJA STAROG RIMA IZ POPULARNOG UGLA
Piše: Aleksandra Đuričić, književnica i književna kritičarka
Našoj javnosti najpoznatija po emisijama iz istorije koje je snimila za Bi-Bi-Si, britanska istoričarka Meri Bird (1955) poseduje zavidan ugled i kao naučnica i kao pisac. Ovo je druga njena knjiga u prevodu na naš jezik koja se bavi istorijom starog Rima iz zanimljivog i popularnog ugla. Kako je zaista bilo na tronu najveće imperije starog veka autorka pokušava da prikaže na pristupačan, ali istorijskim činjenicama argumentovan način na osnovu zapisa, književnih odlomaka i sačuvanih spomenika materijalne kulture. Među njima prednjače mozaici i freske iz Pompeje i Herkulanuma, ali i delovi zidnih dekoracija palata patricija koji su želeli da se što više približe caru.
Način kako je vladar biran postajao je sve problematičniji kako je vreme odmicalo. Najčešće bi prethodnik bio ubijen ili otrovan, a novog na tronu izvikala bi careva garda, neka vrsta nezvanično sazvane skupštine koja je zloupotrebljavala fizičku blizinu sa vladarem, samim tim organizovala i atentate.
Nasledstvo prestola obezbeđivalo se vrlo retko principom primogeniture, što će u kasnijoj Evropi srednjeg veka postati obavezno. Rimski vladari odabrali bi pogodnog naslednika i zakonski ga usvajali kao sina, procenjujući da će biti valjan vladar, ili su bili ucenjeni političkim dogovorima. Žene su imale ulogu vernih ili razvratnih supruga, ostajući u pozadini, mada vrlo često glavni akteri spletki i zavera.
U takvoj atmosferi ugovoreni brakovi za vladare bili su nešto što se podrazumeva, a ljubav je tražena van carskih palata. Antinoj ili Korina bili su neko za kim se pati u samoći koja je bila teško priuštiva u neprekidnom metežu svih ulizica i molitelja koji su okruživali vladara. U nesigurnoj svakodnevici carevi su sebi davali odušak zatrpavajući se luksuzom i uživanjima svake vrste koja bi često presedala njihovim gostima, ponekad i bukvalno gušenim neumerenim gozbama i spektaklima koji su se završavali ubistvima.
Tako je Heliogabal, umno poremećeni mladić koga su samo spletke i novac mogli dovesti na tron, jednom prilikom svoje goste na večeri bukvalno ugušio ružinim laticama koje su sa tavanice padale kao sneg. Ali ova knjiga nije zbirka bizarnih i mračnih anegdota, već pokušaj da se život careva osvetli iz svih uglova. Nesporno, među njima je bilo plemenitih i uspešnih, poput Klaudija, Marka Aurelija, Trajana, Hadrijana koga je ovekovečila Margerit Jursenar u izmišljenim memoarima.
I upravo prve rečenice ovog romana objašnjavaju ono što je i Meri Bird želela da nam kaže, car koji leži na lekarskom pregledu samo je slab i uplašen čovek koji, kao i svi drugi, želi da živi. Plemeniti i obrazovani, surovi ili umno poremećeni, hedonisti ili askete, rimski carevi želeli su vlast, ali više od toga život. Ako su svakodnevno za njega strepeli, onda ni njihovi savremenici ni današnji čitaoci nemaju na čemu da im zavide…
8. Sani – Taijo Macumuto
IZUZETNO DELO KOJE PLENI TOPLINOM, LJUDSKOŠĆU I VRAĆA VERU U DOBROTU I ZAJEDNIŠTVO
Piše: Đorđe Bajić, pisac, književni i filmski kritičar
Mange su pre svega poznate kao zabavno štivo za razbibrigu. Mi koji ih čitamo već smo navikli da nam donesu obilje akcije, krvoprolića, komike, strave i/ili seksa; ali nikako ne treba smetnuti s uma da su mange istovremeno i medij pogodan za iznijansirane ljudske priče koje i te kako na suptilan i prefinjen način umeju da dotaknu srce čitaoca. Šest tomova/tankobona mange Sani donosi emotivnu priču o ostavljenim mališanima, siročićima koji žive u domu „Zvezdana deca“.
Sani iz naslova nije ljudski lik, već model automobila iz ponude japanskog Nisana, žuta olupina koja više nije u voznom stanju i u kojoj se sakupljaju siročići kako bi listali mange i erotske magazine, maštali o nekom lepšem životu, i avanturama koje ih čekaju. Sani je njihov način da pobegnu od surove i sive stvarnosti, neretko njihovo jedino utočište i uteha. Galerija likova u Saniju je zaista impresivna i raznovrsna.
Glavnog lika nema, ili, preciznije, više različitih likova se smenjuje kao centralni za narativ. Tu je buntovni Haruo, naizgled mirni Sei, ljupka Megumu, kapriciozna Kiko… Svako od 37 poglavlja nudi po jednu zaokruženu, lirski intoniranu priču koja je, zapravo, deo veće slagalice: združena, ova poglavlja nas upoznaju sa svetom napuštene dece, njihovim željama, nadama, snovima… Sve to ispripovedano na jedan neposredan, topao način, često protkano komikom i uvek, baš uvek zadojeno najfinijom setom.
Tvorac Sanija, talentovani scenarista i crtač Taijo Macumuto, koristio je vlastita sećanja koja je stekao dok je tokom 70-ih godina prošlog veka živeo u domu za napuštenu decu, ali ih je prilično i nadogradio.
Delo sadrži autobiografske elemente, s tim da je dobrim delom i fikcija: realistični prikaz života u sirotištu i odnosi između napuštene dece su suština, i to veoma emotivna i ubedljiva suština, dok su situacije u kojima su se obreli mali junaci dobrim delom izmaštane, ali uvek u okvirima uverljivosti i istinitosti.
Sani je zaista pravi-pravcati dragulj, izuzetno umetničko delo koje pleni toplinom, ljudskošću, i vraća veru u dobrotu i zajedništvo. Savršena manga za one koji već vole mange, ali i one koji ih do sada nisu čitali i žele štivo koje ne nudi samo puku zabavu, već i više od toga.
9. „Frida ili o boli“ – Slavenka DrakulićPRIČA O ŽENI KOJA JE LIČNU BOL PRETVORILA U BEZVREMENU UMETNOST
Piše: Aleksandra Đuričić, književnica i književna kritičarka
Mnogo je knjiga iz oblasti publicistike i književne fikcije napisano o čuvenoj meksičkoj slikarki Fridi Kalo, njenoj blistavoj umetnosti i tragičnom životu. Zbog toga je Slavenka Drakulić morala da pronađe i pronašla je svoj lični pristup ovoj toliko poznatoj biografiji koja je izašla iz okvira slikarstva i postala umetničko delo za sebe. Hrabrost i talenat da se od života obeleženog bolestima i invalidnošću stvori umetnost, iskazala je Frida suočavajući se sa fizičkim ograničenjima još od detinjstva i rane mladosti.
Da je metafora njenog postojanja bio bol, autorka nam saopštava već na prvim stranicama dok Frida leži nakon amputacije noge. I traži snagu i način da nastavi da živi. Vraćajući nas kroz njene misli u prošlost, u detinjstvo jedne od najsnažnijih i najzagonetnijih žena dvadesetog veka, roman ulazi pod kožu, u najsitniji kapilar fizičke patnje i primorava čitaoca da saoseća na način koji je veći od čitanja.
Izuzetno književno majstorstvo Slavenke Drakulić uvodi nas u Fridin psihički i fizički svet, njeno mladalačko zaljubljivanje u čoveka koji će joj obojiti ali i odrediti život, čuvenog Dijega Riveru, slikara i erotomana koji je uzdizao slikarku ali i ponižavao ženu u njoj.
Danas, gotovo sto godina nakon Fridinog i Dijegovog vremena, umetnička i kulturna javnost zna gotovo sve o ovom umetničkom paru. Oboje su izašli iz okvira svog impozantnog umetničkog dela i postali priča o usudu vrhunskih koji su mogli sve osim najvažnijeg, da dosegnu ličnu sreću.
Hronološki prateći događaje u Fridinom životu, ovaj kratki roman rekonstruiše mogući tok njenih misli, bolova i razočaranja u čoveka koji je za nju bio ceo svet. Trudeći se da mu ugodi na svaki način, pa i odevanjem koje je postalo umetničko delo za sebe, Frida je sa očajanjem shvatala da joj je sve dalji, sve neverniji i suroviji u svojoj samozaljubljenosti.
Da fizička lepota nema veliki značaj kada je u pitanju muškarac sa harizmom, Fridi su svakodnevno bolno dokazivale najlepše žene Meksika koje su mu se bukvalno bacale u naručje. A ona se borila sa svojim fizičkim nedostacima, neostvarenom potrebom da bude majka, da bude slikarka, da bude živa… Prerano izgubivši bitku za život, postala je svojevrsni simbol ljudskog otpora sudbini koja ne štedi. Da li je to bila cena koju je morala da plati muzama, pita se autorka u ovom nadahnutom romanu koji svedoči o bezgraničnom u umetnosti. Vredi li za nju žrtvovati ličnu srecu pitanje je na koje nikada neće biti dat zadovoljavajući odgovor.
10. „Poslednji san“ – Pedro Almodovar
FANTASTIČNI ALMODOVAROV POGLED NA ŽIVOT I UMETNOST
Piše: Ksenija Prodanović
U srpske knjižare je, u odličnom prevodu Ivane Veselinović, stigla nova knjiga čuvenog španskog reditelja Pedra Almodovara. „Poslednji san“ nije klasična autobiografija, nije u potpunosti ni zbirka priča, već „nešto između“. Odabir obuhvata uvod i dvanaest tekstova u kojim se, u formi koja varira između fikcije i ispovedne proze, ogleda Almodovarov pogled na život i umetnost.
Almodovar je na špansku scenu iskoračio 70-ih, da bi svetska slava došla sa filmovima „Žene na rubu nervnog sloma“ (1987), „Veži me!“ (1989) i „Visoke potpetice“ (1991). Almodovar je autor brojnih remek-dela evropskog i svetskog filma, kao što su „Sve o mojoj majci“ (1998), „Pričaj sa njom“ (2001), „Vrati se“ (2006) i „Bol i slava“ (2019), a upravo je snimio svoj prvi dugometražni film na engleskom jeziku, sa Tildom Svinton i Džulijen Mur u glavnim ulogama. Čovek je – nije sporno – živa legenda.
Tekstovi u „Poslednjem snu“ su nastajali decenijama. Jednim delom to su neobjavljene priče u kojima je Almodovar razrađivao ideje i motive koje će kasnije iskoristiti u svojim filmovima. Provokativna „Poseta“ je kasnije prerađena u „Loše vaspitanje“ (2004), a „Previše promena polova“ u „Bol i slavu“. Priča „Huana, dementna lepotica“ deli motive sa filmom „Pričaj sa njom“. Sličnih primera ima još, ali Almodovarove priče nisu „filmovi u malom“, one su neka vrsta pripreme i probe, ali istovremeno i samostalna umetnička dela koja plene i fasciniraju.
„Obred pred ogledalom“ i „Migelovi život i smrt“ priče su pune fantastike koje još uvek nemaju svoje filmske ekvivalente, dok je „Iskupljenje“ prvoklasna prerada ključnog dela Novog zaveta, jevanđelje na Almodovarov način. „Gorki Božić“ je esencijalni Almodovar, veoma u maniru „Žena na rubu nervnog sloma“, dok su „Ispovesti jednog seks-simbola“ prilika da se čitaoci ponovo sretnu sa famoznom junakinjom knjige „Pati Difusa i druge stvari“.
„Poslednji san“, „Zbogom, vulkane“, „Sećanje na dan u kome se ništa nije desilo“ i „Loš roman“ nedvosmisleno su autobiografski: to su zaista vrhunski tekstovi koji će vam pomoći da zavirite u Almodovarovu dušu, da ga upoznate kao čoveka, shvatite njegovu poetiku. Spoj takve iskrenosti i takvog pripovedačkog umeća se zaista retko sreće.
11. „Poljupci“ – Manuel VilasNEŽAN I DIRLJIV ROMAN O SUŠTINSKOJ TEŽNJI ZA LJUBAVLJU
Piše: Gordana Mihajlović, prevoditeljka
Manuel Vilas, rođen 1962. godine, rodom iz Barbastra, španski je pesnik i pisac. Svetsku slavu je zadobio romanom „Ordesa“ (koji je Laguna takođe izdala 2021. godine). Višestruki je dobitnik nagrada za pesnička i prozna dela, a među njegovim najpoznatijim romanima, pored „Ordese“, jesu „Radost“, „Mi“ i „Poljupci“. „Radi toga smo došli na ovaj svet, da bismo se zaljubili dok ne umremo od ludila. Iako nikad nije tako, umiremo zbog drugih uzroka, a ne od ljubavi.“ Mesec je mart, 2020. godine.
Prevremeno penzionisani profesor uoči proglašenja vanrednog stanja u zemlji zbog epidemije kovida napušta Madrid i odlazi u vikendicu u šumi na obližnjoj planini. Tamo upoznaje strasnu i energičnu ženu, petnaest godina mlađu od njega. Pada u zanos i menja joj ime u Altisidora, ime jednog lika iz „Don Kihota[AB15] “. Oboje se zaljubljuju i grade zrelu vezu, štiteći svoja tela i svoje uspomene, no prošlost se pojavljuje svaki put iznova. Roman „Poljupci“ govori o romantičnoj i idealizovanoj, ali i o telesnoj ljubavi, o tome kako se u jeku svetske krize dva ljudska biča vraćaju u biološku i predačku domovinu erotike, na tajanstveno mesto gde muškarci i žene pronalaze najdublji smisao života.
Salvadorovo filozofsko i poetsko pripovedanje u prvom licu osciluje između prozaične, svakodnevne stvarnosti i idealizovanja ljubavi. Ova priča istražuje ljudsku prirodu polazeći od osećanja i skenira dve duše koje žele da vole i postižu to u neprijateljskom okruženju, uz sve prednosti i nedostatke zrelih godina, „godina kada se preduzima milion predostrožnosti“.
Vilas opisuje i secira to otuđenje koje svi žudimo da osetimo kad se zaljubimo. Zašto ljubavna strast i nada imaju početak i kraj? Zašto to predivno ludilo ne može da traje večito? Kako izbeći da se ljubav pretvori u nešto otrcano? Kako ljubav počinje? Njih dvoje su se zatekli na istom mestu u toj kolibi, ali jedno i drugo nose teret svog života.
Njegov život je prošlost, a njenom predstoji još mnogo budućnosti. Ipak, oni se nalaze i trenuci intimne ljubavi su preneti stilom punim ulične lirike, u kontrastu sa tonom Salvadorovih razmišljanja o situaciji u zemlji, o knjigama, ili o ljudskom i božanskom. Razmišljanja se vrte oko ideje knjige, a to je dobro znana ideja da je ljubav nešto najčudesnije što je dato čoveku; ali ta ljubav, da bi bila čudesna, može biti moguća jedino izvan voljenog bića. To je njena tragedija.
Izvor: Velike priče
Podelite na društvenim mrežama:
Povezani naslovi
Mirjana Đurđević: Borićemo se zajedno sa decom dokle nas ima
14.01.2025.
Njene popularne romane ‒ „Leš u fundusu“, „Jacuzzi u liftu“, „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“... da pomenem nekolicinu od njih petnaestak ‒ prate reči hvale i, između ostalog, opaska da piše neodolj...
više
11 bestseler knjiga koje su obeležile prethodnu godinu
14.01.2025.
Kritičari, prevodioci i novinari preporučuju knjige koje bi mogle da obeleže i 2025, od mangi, preko istorije, do romana Roberta Perišića.
1. „Nada“ – Ante Tomić
PRIČA O SIRIJSKOM IZBEGLICI ...
više
Literarni konkurs za sve generacije – „Moj Mali Princ“
14.01.2025.
Uoči jubileja obeležavanja 80 godina jedne od najvoljenijih knjiga na svetu – „Mali Princ“ Antoana de Sent Egziperija i interpretacije ove najčuvenije francuske novele u brodvejskoj produkciji koja u ...
više
Iz prve ruke: „Palata“
14.01.2025.
Pisac predan pisanju i poznat po minucioznom radu nad svojim rukopisima, Goran Petrović ispisao je čitavu galaksiju neobičnih likova i fantastičnih zapleta u svojim romanima i pričama, jedinstvenim u ...
više
Laguna d.o.o. Kralja Petra 45, Beograd Matični broj: 17414844
Copyright © Laguna 1999 - 2025
Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.