10 zanimljivosti o Luizi Mej Olkot

Luiza Mej Olkot, rođena 29. novembra 1832. godine, imala je veoma zanimljiv život. Osim što je očarala čitalačku publiku svojim romanom „Male žene“, radila je i kao bolničarka tokom građanskog rata u Americi, borila se protiv ropstva i za pravo glasa žena. Sledi 10 zanimljivih činjenica o ovoj slavnoj književnici.

1. Među prijateljima Luize Mej Olkot bilo je mnogo slavnih ličnosti.

Luizini roditelji, Bronson i Ebigejl Olkot, vaspitali su svoje četiri ćerke u domaćinstvu koje je bilo politički aktivno u državi Masačusets. Olkotova je sa svojom porodicom kratko vreme živela u okviru transcendentalističke komune, pomagala robovima koji su bili u izgnanstvu i vodila polemike o pravima žena sa Margaret Fuler.

Tokom života sprijateljila se sa očevim prijateljima, među kojima su bili Henri Dejvid Toro, Ralf Voldo Emerson i Natanijel Hotorn. Premda porodica nikada nije bila dobrostojeća, Olkotova je imala pristup dragocenim iskustvima sticanja znanja. Čitala je knjige iz Emersonove kućne biblioteke i učila botaniku od Toroa na jezeru Valden, da bi kasnije napisala pesmu „Toroova flauta“ posvećenu prijatelju. Družila se i sa abolicionistom (borcem za ukidanjem ropstva) Frederikom Daglasom i aktivistkinjom za borbu za prava žena Džulijom Vord Hou.

2. Prvi pseudonim joj je bio Flora Ferfild.

Olkotova je u tinejdžerskim godinama radila raznolike poslove, od podučavanja do obavljanja poslova služavke, kako bi finansijski pomogla porodici. Prvi književni rad je objavila sa 19 godina, kada joj je izašla pesma u jednom časopisu za žene. Olkotova je objavljivala svoje radove pod pseudonimom Flora Ferfild iz nepoznatih razloga – ne pod svojim pravim imenom, verovatno zato što se još uvek razvijala kao pisac. Međutim, 1854. godine, kada joj je bilo 22 godine, Olkotova će prvi put objaviti rad pod svojim pravim imenom. Biće to zbirka bajki pod nazivom Flower Fables (Cvetne bajke), koju je napisala za Emersonovu ćerku Elen šest godina ranije.

3. U tajnosti je pisala i vikend romane.

Pre nego što je napisala „Male žene“, Olkotova je pisala i gotičke vikend romane pod pseudonimom A. M. Barnard. Ne napuštajući svoju sklonost ka aliteraciji, napisala je pozorišnu dramu i roman Perilous Play (Rizična igra) i Pauline’s Passion and Punishment (Polinina strast i kazna) kako bi lako zaradila novac. Ti emotivni i melodramatični radovi se primetno razlikuju od ozbiljne i pravdoljubive atmosfere koja odiše romanom „Male žene“, te se nije hvalila svojim pređašnjim književnim poduhvatima nakon što su „Male žene“ doživele uspeh.

4. Pisala je i o svojim iskustvima bolničarke tokom građanskog rata.

Početkom građanskog rata u Americi, 1861. godine, Olkotova je šila uniforme za vojsku Unije, a sledeće godine se prijavila u službu bolničarke. U Vašingtonu je pomagala ranjenim vojnicima i doktorima, u hotelu koji je bio pretvoren u bolnicu. U tom periodu, o svojim iskustvima je pisala u dnevniku i u pismima svojoj porodici. 1863. godine će objaviti Hospital Sketches (Bolnički zapisi), fiktivni izveštaj o iskustvima bolničarke tokom rata, zasnovan na njenim pismima. Knjiga je doživela masovni uspeh i ponovo je štampana 1869. godine u proširenom izdanju.

5. Preživela je trovanje živom.

Nakon mesec i po dana provedenih u službi u Vašingtonu, Olkotova se razbolela od tifusa i zapaljenja pluća. Podvrgnuta je uobičajenom tretmanu za to doba – toksičnom jedinjenju žive pod nazivom kalomel (živa I hlorid). (Kalomel je bio čest sastojak medicinskih preparata tokom 19. veka.) Zbog izloženosti ovom metalu, Olkotova je zadobila simptome trovanja živom zbog kojih je imala zdravstvenih problema do kraja života. Patila je od lošeg imuniteta, vrtoglavica i povremenih halucinacija. Kako bi se izborila sa bolom koje je trovanje izazivalo (kao i sa mogućim autoimunim oboljenjem, poput lupusa, koji je lako time mogao biti izazvan), Olkotova je koristila opijum. Umrla je 1888. godine od moždanog udara, u 55. godini života.

6. „Male žene“ je napisala kako bi pomogla svome ocu.

Tomas Najls, urednik izdavačke kuće, zamolio je Olkotovu da napiše roman za devojačku publiku 1867. godine. Premda se trudila da pokaže elan, bila je uverena da neće imati o čemu da piše s obzirom na to da je bila muškarača. Luizin otac je naredne godine pokušao da ubedi Najlsa da objavi njegov filozofski rukopis kod istog izdavača. Predložio je da njegova ćerka zauzvrat napiše zbirku bajki, ali je Najls i dalje želeo da dobije delo koje će biti namenjeno devojčicama. Najls je obećao Olkotu da će objaviti njegove filozofske spise ukoliko njegova ćerka napiše (nebajkoviti) roman za devojčice. Tako je Olkotova počela da piše o svom odrastanju sa tri sestre, kako bi usrećila oca i pomogla njegovu karijeru. Prvi tom „Malih žena“ objavljen je septembra 1868. godine i momentalno je postigao uspeh. Drugi tom je objavljen 1869. goine, a uslediće još nastavaka poput „Vragolije malih ljudi“ (Little Men, 1871) i „Deca gospođe Džo“ (Jo's Boys, 1886).

7. Bila je jedna od prvih boraca za ženska prava.

Olkotova je sedamdesetih godina 19. veka pisala za časopis o pravima žena i išla od vrata do vrata kako bi ohrabrila žene da glasaju. Država je 1879. godine donela zakon po kom je dozvoljeno ženama da glasaju na lokalnim izborima u vezi sa predlozima koji se tiču obrazovanja i dece – Olkotova se istog trenutka registrovala, postavši tako prva žena sa pravom glasa u Konkordu. Olkotova je 1880. godine, sa još 19 žena, glasala na zasedanju gradske skupštine iako su naišle na otpor. Devetnaesti amandman je konačno ratifikovan 1920. godine, decenijama nakon smrti Luize Mej Olkot.

8. Pretvarala se da je sopstvena sluškinja kako bi obmanula svoje obožavatelje.

Nakon što je roman „Male žene“ postigao uspeh, čitaoci koji su zavoleli knjigu počeli su da dolaze u Konkord gde je Olkotova odrasla. U toku jednog meseca, stotine neznanaca bi se pojavljivalo na vratima porodične kuće Olkotovih, kuće Orčard, u nadi da će videti poznatu književnicu. S obzirom na to da nije volela da bude u centru pažnje, ponekad se pravila da je kućna pomoćnica kako bi prevarila svoje obožavatelje i oterala ih sa kućnog praga.

9. Olkotova nije imala dece ali se brinula o svojoj sestričini.

Iako se nikada nije udavala, niti imala dece, Luiza Mej Olkot se brinula o svojoj sestričini nakon što je ostala bez majke. Luizina sestra Mej, umrla je 1879. godine, mesec dana nakon porođaja kada je rodila ćerku. Na samrtnoj postelji je zamolila svog muža da ćerku pošalje kod njene starije sestre, po kojoj je devojčica dobila ime. Devojčica koju su svi zvali po nadimku Lulu, provela je svoje detinjstvo kod slavne književnice i lepo su se slagale. Lulu je imala svega 8 godina kada je Luiza umrla, nakon čega je otišla da živi kod svog oca u Švajcarsku.

10. Poštovaoci Luize Mej Olkot mogu posetiti njen porodični dom u Konkordu u Masačusetsu.

Porodična kuća slavne književnice, u kojoj je živela sa porodicom u periodu od 1858. do 1877. godine, nalazi se u ulici Leksington broj 399, i otvorena je za posetioce. Kuća Orčard je zaštićena kao nacionalni istorijski spomenik, a posetioci mogu da je obiđu i vide gde je slavna spisateljica napisala roman „Male žene“, ali i gde se njegova radnja odvija. Posetioci, između ostalog, mogu videti i radni sto Luize Mej Olkot, kao i originalni nameštaj i slikarska platna koji su bili u vlasništvu porodice.

Autor: Suzen Raga
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Aleksandra Branković