10 zanimljivih činjenica o Hermanu Melvilu

Herman Melvil (1819–1891), rođen u njojorškoj imućnoj porodici sa dobrim društvenim vezama, izabrao je životni put koji po uzbudljivosti može parirati naratoru njegovog romana „Mobi Dik“ – Ismailu. Proveo je godine na pučini, u kitolovu, i putovao u zabačene krajeve sveta, usput se boreći da postigne uspeh kao književnik, istovremeno izdržavajući članove šire porodice. Upustili smo se u Melvilove životne avanture u nadi da ćemo upecati pokoju zanimljivost.

1. Melvilova majka je promenila način spelovanja njihovog prezimena

Uprkos bogatstvu i poreklu po kojima je porodica bila čuvena – majka Marija Gansevort, potomak jedne od prvih holandskih porodica koje su se nastanile u Njujorku, i otac Alen Melvil, koji vodi poreklo iz stare bostonske loze – mladi Herman je imao haotično, nesrećno detinjstvo. Alen je proglasio bankrot 1830. godine i umro dve godine kasnije, ostavivši Mariju sa osmoro maloletne dece i hrpom dugova i zajmova koje je Alen nagomilao neuspešnim poslovanjem. Nedugo nakon toga, Marija je dodala slovo E na kraju njihovog prezimena – možda upravo da bi se sakrila od uterivača dugova, premda se struka nije usaglasila oko tačnosti razloga. „Nikada mi nije delovalo moguće da se sakriješ od zajmodavaca s početka 19. veka“, izjavio je Vil Gerison, izvršni direktor Berkširskog istorijskog udruženja.

2. Herman Melvil se mučio da nađe zaposlenje

Zahvaljujući nacionalnoj finansijskoj krizi iz 1837. godine, Melvil je imao poteškoće da pronađe stalno zaposlenje, ali to nije bilo zbog manjka truda. Radio je kao bankarski službenik, učitelj, geodeta i član posade poštanskog broda pre nego što se 1841. godine prijavio za rad na kitolovcu Acushnet u Nju Bedfordu, Masačusets, tadašnjoj svetskoj prestonici kitolova. Poslove je obavljao na nekoliko kitolovaca da bi se konačno uspeo do ranga harpuniste. Njegove morske avanture će poslužiti kao osnova za preispitivanje čoveka, morala i prirode u „Mobi Diku“. U tom romanu Melvil (glasom Ismaila) pripoveda: „Kitolovac je bio moj koledž u Jejlu i moj Harvardski univerzitet.“

3. Herman Melvil je u toku trogodišnjeg putovanja prešao sa jednog broda na drugi

Melvil i kapetan broda Acushnet se nisu slagali, tako da kada je brod prispeo na Markiska ostrva u Polineziji, Melvil se zajedno sa prijateljem Ričardom Tobajasom Grinom krio u šumi dok brod nije isplovio. Proveli su mesec dana živeći zajedno sa ostrvljanima u Pacifiku. Melvil je bio očaran njihovom sofisticiranošću i smirenošću; većina Evropljana je bila u uverenju da su Polinežani kanibali. Kao kritika upućena pokušaju Evropljana da „civilizuju“ ostrvljane, počeo je da ih preobraćuje u hrišćanstvo. Melvil je svoja iskustva sa Pacifika pretočio u svoja prva dva romana, „Tajpi“ (1846) i „Omu“ (1847), koji su momentalno postali bestseleri.

4. Melvila su inspirisale planine

Melvil se 1850. godine uselio u kuću Arrowhead (Vrh strele) u Pitsfildu, Masačusets – ljupki dom fasade u boji senfa – sa svojom suprugom Elizabet i njihovim sinom, nakon što je stekao popularnost kao pisac avanturističkih romana. U radnoj sobi koja se nalazila na spratu, smestio je svoj pisaći sto, tik ispod prozora okrenutog ka severu, kroz koji je mogao da posmatra savršeno ukoviren krajolik Grejlok planine, najviše u državi Masačusets. Sunčanim danima, posmatrajući vrhove planine, Melvil je bio opčinjen pejzažom, koji je izgledao poput „kita ulješure koji izranja u daljini“. Radni sto je namestio tako da bi mogao da uživa u pogledu na planinske vrhove kada podigne pogled sa svog pisanija. Upravo u toj prostoriji, Melvil je početkom 1851. godine završio rukopis za „Mobija Dika“.

5. Pretočio je u fikciju nesreću koja se zaista dogodila

Dok je radio na brodu Acushnet, Melvil je čuo priču o ozloglašenom brodolomu, od sina jednog od preživelih. Naime, novembra 1820. godine, golemi kit ulješar napao je i potopio brod Essex usred Pacifičkog okeana. Njegova posada, zatočena na tri mala spasilačka čamca sa nešto vode i hrane, odlučila je da prevali 4000 milja u pravcu Južne Amerike, umesto 1200 milja ka Markiskim ostrvima – gde je Melvil iskusio idiličan život – zbog toga što su mislili da će ih domorodci pojesti. Ironičnim preokretom, neki od brodolomaca će pojesti svoje članove posade kako bi preživeli.

Ova nesreća mu je poslužila kao inspiracija za vrhunac u romanu „Mobi Dik“, kad beli kit razori brod Pikvod. Melvil je prvi put posetio Nantuket nakon objavljivanja romana. Lično je intervjuisao kapetana broda Essex, Džordža Polarda, koji je preživeo to teško iskustvo i postao noćni čuvar grada. Kasnije, Melvil će zapisati: „Za ostrvljane je on nebitan – a za mene najinteresantniji, možda najsmerniji, čak i najskromniji čovek koga sam ikada sreo.“

6. Roman „Mobi Dik“ je doživeo fijasko

Čitaoci koji su iščekivali još jednu uzbudljivu avanturu, poput njegovih ranijih romana „Tajpi“ i Redburn (Redburn: prva plovidba), bili su krajnje razočarani kada je u novembru 1851. godine objavljeno Melvilovo remek-delo. Britansko izdanje je dobilo nekoliko pozitivnih kritika u novinama, dok je američka kritika bila šokirana opskurnom književnom simbolikom i složenošću romana. „U njegovom ludilu nema metode; i nužno moramo istaći da je okosnica romana (odnosi se na junaka – kapetana Ahaba) potpuni promašaj, a samo delo – neumetnički poduhvat“, pisalo je u New York Albion. Autor kritike je dodao da je stil romana „kao kada biste ulje, senf, sirće i biber poslužili kao glavno jelo, umesto potkrepili takav sos naučnim činjenicama“.

7. Herman Melvil je veoma bio vezan za svoj dimnjak

Kuća Arrowhead postala je središte Melvilovog porodičnog i radnog okruženja. Naposletku će zajedno sa Lizi, njihova dva sina i dve ćerke, majkom Marijom i sestrama Ogastom, Helen i Fani, živeti u šarmantnoj seoskoj kući. Natanijel Hotorn će tih godina biti toliko čest gost da će dobiti svoju sobu nadomak Melvilove radne sobe. Nakon „Mobija Dika“, u njoj je napisao i romane „Pjer“ (Pierre) i „Čovek od poverenja“, zbirku pod naslovom „Priče sa verande“ (The Piazza Tales) i mnoga druga dela, uključujući novelu „Pisar Bartlbi“. Melvil se mnogo vezao za tu kuću, naročito za njen masivni dimnjak koji je ovekovečio u kratkoj priči iz 1856. godine „Ja i moj dimnjak“ (I and My Chimney). No, s obzirom na to da „Mobi Dik“ nije uspeo da se dojmi čitalačkoj publici, Melvil je bio prinuđen da 1863. godine imanje Arrowhead proda svom bratu Alenu. U znak poštovanja, Alen je na dimnjaku oslikao par redova iz priče „Ja i moj dimnjak“, koji su i dan-danas vidljivi.

8. Na kraju je ipak dobio normalan posao

Melvilove neprekidne novčane nedaće su dovele do toga da se vrati u Njujork, u gradsku kuću u 26. istočnoj ulici broj 104 na Menhetnu, a taj povratak u urbani centar je prijao celokupnoj porodici. Melvil je konačno pronašao stalno zaposlenje kao okružni inspektor za Carinsku službu SAD, gde je bio zadužen za održavanje poslovnice u Zapadnoj ulici u broju 470. U to vreme je poprilično batalio pisanje kratkih priča i romana, nauštrp poezije. Upravo između tih inspekcija je napisao pesmu Clarel: A Poem and Pilgrimage in the Holy Land, zasnovanu na iskustvima sa Bliskog istoka iz 1857. godine. Zahvaljujući svojoj dužini, od više od 18.000 stihova, ova pesma je najduža u američkoj književnosti, dok ju je zbog nekonvencionalnog pristupa temi sâm Melvil jednom prilikom okarakterisao kao „eminentno predodređenu na nepopularnost“.

9. Njegovo poslednje veliko delo je slučajno otkriveno

Stogodišnjica od Melvilovog rođenja je obnovila interesovanje za njegove romane i poeziju, koje do tada skoro pa nisu imale nove tiraže. Rejmond Viver, profesor književnosti na Univerzitetu Kolumbija, radio je na prvoj sveobuhvatnoj Melvilovoj biografiji u saradnji sa Elenor Melvil Metkalf, Melvilovom unukom koja je upravljala autorskim pravima njegovih dela, i omogućila profesoru pristup književnikovim spisima. Godine 1919, dok je pregledao pisma i beleške, Viver je nabasao na metalnu kutiju za hleb u kojoj se nalazio nedovršeni rukopis za priču „Bili Bad“ (Billy Budd). Melvil je počeo da piše ovu kratku priču o tragičnom mornaru 1888. godine, ali je nije završio do 1891. godine, kada je umro. Viver je uredio i objavio priču 1924. godine, ali ju je prvobitno smatrao pričom „koja nije nešto naročito“. Neki stručnjaci su, pak, smatrali da je „Bili Bad“ Melvilovo poslednje remek-delo.

10. Možete posetiti Melvilovu privatnu kolekciju drangulija

Nedaleko od imanja Arrowhead, Berkširski ateneum koji se nalazi u sklopu javne biblioteke u Pitsfildu, čuva najveću kolekciju „melvilobilija“ u Melvilovoj spomen-prostoriji. Pored prvih izdanja i biblioteke prepune knjiga posvećenih Hermanu Melvilu, kolekciju čine neprocenjivi predmeti koje je autor posedovao ili koji su usko povezani sa njim. Poštovaoci imaju priliku da vide jedan od najranijih portreta autora koji je naslikan 1848. godine; izrezbarena drvena vesla za kanu koje je doneo iz Polinezije; njegov štap za hodanje; njegov omiljeni pribor za pisanje i mastionicu, pera i ostale pinkle koje su bile deo njegovog radnog prostora; zbirku rezbarija, mapa i gravura; i radni sto koji je pripadao Elizabet Melvil. Tu se može naći i parče prvog transatlantskog kabla, koji je Melvil smatrao zvezdom svoje kolekcije suvenira, pa i limena kutija za hleb u kojoj se krio „Bili Bad“.

Autor: Ket Long
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Aleksandra Branković