10 pitanja o gladi za Slađanu Jelić, autorku knjige „Slatke priče“

Ljudi danas jedu i kad su siti, žvaću između obroka, uzimaju slatkiše posle obilnog obeda, a razlog su hedonističke navike i razmaženost ukusa koji se razvijaju od ranog detinjstva.



Civilizacijski, duboko u prošlosti ostala je svakodnevna ljudska muka potrage i pripreme hrane – u savremenom svetu, više niko ne mora da ide u opasan lov ili zakopava namirnice u zemlju. Prodavnice sa najraznovrsnijim đakonijama rade 24 sata, sedam dana u nedelji, i u najzabitijim delovima planete. Naša biološka potreba za hranom ne dovodi se u pitanje, ali se zato suočavamo sa činjenicom da se, u proseku, jede više nego ikada.

O tome svedoče zapanjujući podaci o broju gojaznih: procene su da je oko 2,5 od ukupno sedam milijardi stanovnika planete prekomerno ugojeno. Samo u SAD a živi više od 200.000 osoba koje imaju više od 200 kilograma. Između 50 i 60 odsto odraslih Evropljana, oba pola, kuburi sa viškom kilograma. Oni jedu ne da bi zadovoljili osnovne potrebe za opstankom, već iz hedonizma – i izgleda da preteruju, smatra Slađana Jelić, autorka knjige „Slatke priče“, magistar neuropsihologije i klinički psiholog u Specijalnoj bolnici za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju u Beogradu.

Promenilo se značenje reči hrana. Primamljivija je nego ikada, uvek dostupna, izbor je beskonačan. Posvećuju joj se stotine stranica u časopisima, kuvari su odavno televizijske, sada i instagram-zvezde. Gurmanluci mame sa svih strana a psiholozi dobro znaju da je traženje zadovoljstva u osnovi ljudske prirode. Otuda se pojavio i novi pojam – hedonistička glad, ona koja ne nastaje iz realne potrebe već iz želje. O tome, pored ostalog, priča naša sagovornica koja je istim edukativnim i zabavnim rečima u svojoj knjizi osvetlila psihološku i biološku suštinu gladi i uživanja u hrani, savremenog čoveka.

Da li je čovek 21. veka proždrljiviji od svojih predaka?

Utisak je da je ukusna hrana postala najveća opsesija ljudi 21. veka. Odgovor zašto je to tako ne treba tražiti samo u psihologiji, već i biologiji. I naši preci su se prejedali kad god bi došli do većih količina hrane, ali to nisu činili iz želje, iz zadovoljstva kao sada, već iz potrebe da deponuju zalihe energije radi opstanka, pa je tokom evolucije ta sklonost postala urođena. Obilje ukusne hrane pogoduje da se prejedanje ispoljava više nego ikad, i uslovljeno je time što su ljudi rođeni hedonisti. Dakle, sklonost ka prejedanju nije samo pitanje volje i kontrole ponašanja: sa biološke tačke učitana nam je sklonost ka prejedanju, dok sa psihološke i neurobiološke imamo hedonistički nagon.

Koliko je šećer zaista „zlo“ savremenog doba?

Šećer se u raznim skrivenim i neskrivenim oblicima može naći u više od 70 odsto fabrički proizvedene hrane, kao poboljšivač ukusa. On, naravno, nije otrovan, niti je u količini do 50 grama sam po sebi štetan za zdravlje. Štetna je navika prejedanja zaslađenom hranom! To već nije do samog šećera, već do hedonističkih navika i razmaženosti ukusa koja se razvija od ranog detinjstva. Oni koji nađu meru prema slatkom znaju da je šećer blagodet našeg doba.

Zašto i posle obilnog obroka posežemo za poslasticom?

Razlog je želja za uživanjem, nezavisna od fizičkog osećaja sitosti. Dodatna komplikacija je što biološki gajimo najveću sklonost upravo ka slatkom. Tu žudnju naučnici su povezali sa činjenicom da ćelije osetljive na sladak ukus postoje svuda u telu, ne samo u ustima. Najviše ih ima u crevima i pankreasu, ali i u plućima. Šećer je energent koji brzo snabdeva glukozom, to je gorivo našeg organizma.

I kako onda nastaje zavisnost od slatkog?

Time što brže nego druga hrana podstiče lučenje „hormona sreće“ koji izaziva plimu zadovoljstva. Međutim, nauka nije definisala nijedan sastojak hrane koji bi izazvao zavisnost kakvu izazivaju razne stimulativne supstance. Izraz „zavisnost od hrane“ može da se koristi samo kao metafora, da se razmatra samo u kontekstu emotivnog odnosa prema hrani, u sklopu problema kontrole ponašanja.

Šta je hedonistička glad?

To je vrlo rasprostranjena želja da se jede ukusna hrana i kad se ne oseća glad. I ovo je prirodna pojava, dokle god ne postane isključivo sredstvo odbrane od stresa. Gde su granice? Danas ih je sve teže postaviti jer je uživanje u hrani mnogima zamena za ostala zadovoljstva. Hedonistička glad je postala motiv za sebe, prejedanje iz zadovoljstva samo sebi cilj. Fenomen hedonističke gladi ispituje se iz ugla medicine, psihologije, neurobiologije ponašanja i nutritivne neuronauke.

Da li je prejedanje problem psihologije ili fiziologije?

Pojačana hedonistička glad koja podstiče prejedanje nije samo psihološki uslovljena, pa se ne može ni ispitivati odvojeno od fizioloških procesa. Na vezivanje za hranu i prejedanje osim „hormona sreće“ mogu da utiču i temperament, hormon gladi grelin, nedovoljno sna… Jednom rečju, čitav splet bioloških, psiholoških i društvenih faktora.

Koliko su prehrambena industrija i mediji odgovorni za epidemiološke razmere gojaznosti?

Nema veće nepravde nego okriviti prehrambenu industriju za prejedanje. To je ipak lični problem. Dok se polovina sveta prejeda i goji, druga polovina uživa u najboljim ukusima bez da ima višak u težini. Industrija hrane ugađa svima, od onih koji se prejedaju do vrlo izbirljivih. Da li im to treba zameriti ili im na tome zahvaliti?

Kada osoba ima problem sa načinom ishrane kome bi trebalo prvo da se obrati za pomoć?

Lekar specijalista je jedina adresa za zdravo smanjenje gojaznosti. Sve ostalo su „igre bez granica“ sa nedelotvornim dijetama, što ilustruje neveseli podatak da 80 odsto dijeta ne uspeva. I ne samo to, neke od njih mogu biti i opasne! Anoreksija i ostali poremećaji ishrane, podstaknuti pre svega emotivnim neskladom, osim pregleda lekara zahtevaju i razumevanje empatičnog i stručnog psihoterapeuta, po osnovnom obrazovanju psihologa ili psihijatra.

Zašto su popularne „univerzalne“ dijete iako i oni koji ih primenjuju znaju da na duži rok nisu delotvorne?

U veku komfora ljudi traže instant rešenja. Većina nemedicinskih dijeta bazira se na strahovitoj manipulaciji neznanjem o funkcionisanju organizma. Našem telu je svakog dana potrebno je 55 do 60 odsto ugljenih hidrata koji proizvode glukozu, za nezamenljivo energetsko napajanje organizma; 15 do 20 odsto belančevina i 25 do 30 odsto masti, nezavisno od toga ko šta misli i zagovara. Problem je, takođe, što većina gojaznih osoba dijetom ne utoljava hedonističku glad, gde je važniji psihološki razlog koji vodi odustajanju. Ljudi su sve manje tolerantni na frustracije, usled toga štonemaju dovoljno efikasnu psihološku odbranu od stresa. Mnogi su skloniji da, usled iscrpljenosti stresom, ali i sve jače potrebe za zadovoljstvom, ne rešavaju aktivno problem već ga kamufliraju ispunjavanjem želje – preko želuca. Najbolje sredstvo za mršavljenje nije dijeta, već znanje o ishrani bazirano na nauci.

Šta onda savetujete čime da zamenimo čokoladicu za kojom posegnemo kada smo nesrećni, nezadovoljni, iznervirani…?

Tešenje hranom ponekad nije loše u odnosu na druga sredstava oslobađanja od stresa. Čokolada je često prvi izbor, ali neka onda bude ona sa više od 70 odsto kakaoa, u količini od 20 do 30 grama. Ipak, bolji plan je obogatiti interesovanja, baviti se aktivnostima kojima se stvaraju šanse za nove uspehe. Umesto da jedete, čitajte dobre knjige. Znanje je najbolja zaštita od raznih manipulacija. Umesto dijete, bolje je biti fizički aktivan: dovoljno je hodati dvadesetak minuta svaki dan, tako se podstiče lučenje endorfina, tako smo manje podložni stresu, zadovoljniji, pa i psihološki izdržljiviji, što je najbolja mera od impulsivnog tešenja hranom.

Autor: Andrijana Cvetićanin
Izvor: Politikin magazin