10 osoba koje su poslužile kao inspiracija za junake čuvenih romana

Bez obzira na to da li ste voleli časove jezika i književnosti, postoji šačica književnih likova za koje smo svi čuli tokom odrastanja. Generacijama smo slušali priče o doktoru Frankenštajnu, Kvazimodu i Viniju Puu. Piscima je uvek potrebna inspiracija, i ispostavilo se da su se mnogi od njih okretali ljudima iz okruženja koji su strahovito podsećali na njihove likove.



10. Đakon Vilijam Brodi ‒ „Doktor Džekil i gospodin Hajd“

Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda je novela Roberta Luisa Stivensona o uvaženom doktoru Džekilu i monstruoznom gospodinu Hajdu, koji žive u istom telu. Ova novela nije samo psihijatrijska studija o podeljenoj ličnosti, već je i predmet raznih horor filmova i stripova. Čovek koji je bio inspiracija za ovaj lik nije bio ništa manje zastrašujuć. Đakon Vilijam Brodi se rodio 1745. godine u Škotskoj, kao jedno od jedanaestoro dece porodice poznate od davnina. Njegov otac je izrađivao nameštaj i bio je cenjeni član gradske vlade. Vilijam je opisivan kao čovek koji je izgledao veoma mladoliko za svoje godine, bled i tamnook, čudnoga hoda. Sa tridesetak godina, otkrio je svoj životni put kada je gledao predstavu pod nazivom „Prosjakova opera“. Brodija je opčinila tamna strana života, u kom je zatvor večita pretnja, a svaka osoba i svaki ideal se mogao kupiti za određenu sumu. Išao je na predstave iz noći u noć, i nerado je pristao da se uključi u očev posao, tokom dana. Počeo je da izrađuje nameštaj i preuzeo je porodični posao, kao i očevu poziciju đakona Rajta, čime je stekao određeni uvid i kontrolu unutar gradskih granica Edinburga. Njegov posao izrade nameštaja mu je dao pristup kućama nekih od najbogatijih, najuticajnijih ljudi u Edinburgu. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što je počeo da uzima voštane otiske ključeva kuća, u koje je zatim provaljivao i krao sve što su on i njegova novoformirana banda lopova mogli da odnesu. Koristio je bogati plen da bi održao svoj dvostruki život poštovanog vladinog službenika danju, a kockara noću. Stigao je i da nađe barem dve ljubavnice i napravi mnogo nepriznate dece. Izveden je pred sud sa svojim saučesnikom Džordžom Smitom (poznatom i kao „đavolski piljar“), osuđeni su i pogubljeni 1788. Brodi je pokušao da navuče čeličnu kragnu da bi sprečio da ga obese, ali njegov plan na kraju nije uspeo.



Bizarna je činjenica to što je Robert Luis Stivenson imao u svom domu nameštaj koji je izradio Brodi. Njega je toliko opčinila ova priča o dvostrukom životu da je sarađivao na predstavi zvanoj „Đakon Brodi“ pre nego što je sam napisao „Džekila i Hajda“.

9. Tomas Aleksandr de la Peletir ‒ „Grof Monte Kristo“

Šta likovi romana „Grof Monte Kristo“ i „Tri musketara“ imaju zajedničko, osim svog autora? Obojica su bila nadahnuta čovekom koji se zvao Tomas Aleksandar de la Peletir, sinom francuskog plemića i robinje, rođenom na Haitiju. Njegov otac se 1775. Godine vratio u Francusku da povrati porodično imanje, plativši put novcem koji je dobio od prodaje sina u roblje. Nakon što je stigao u Francusku i povratio titulu, doveo je dečaka kod sebe. Dečak, Tomas Aleksandar, poželeo je da se priključi Napoleonovoj armiji. Primljen je pod uslovom da ne koristi svoje plemićko ime i stoga je koristio majčino prezime, postavši znan kao Aleksandar Dima.



Njegov život je bio kao legenda, tako da ne iznenađuje što je njegov sin Aleksandar Dima iskoristio svoja sećanja da stvori likove koji će postati veliki heroji u književnosti. Dima Stariji je bio odličan mačevalac i konjanik, koji se proslavio boreći se za potlačene nakon što je revolucija zahvatila njegovu novu domovinu. Njegova najslavnija pobeda je ona koju je odneo nad austrijskim invazijskim snaga koje su napredovale ka Parizu. Odbio je 5000 trupa koje su mu ponudili i umesto toga poveo 20 ljudi sa sobom. Pobedili su i odbranili strateški važan most, u bici protiv 1000 trupa koje su napredovale. Sreo je buduću ženu dok ju je branio od najezde brigadira i na vrhuncu svoje vojne karijere, komandovao je 53.000 ljudi. 

Njegova sudbina je zapečaćena kada se borio rame uz rame sa Napoleonom u Egiptu i kada su ga slučajno pomešali sa komandirom. Napoleon ga je ostavio u neprijateljskom zatvoru, ali kad se vratio u Francusku, zakon je ponovo ustanovio ropstvo. Naređeno je da se pogubi svaki crnac koji nosi oficirsku uniformu. Dima je podlegao stomačnom raku kada je imao 43 godina, i sina od samo 4 godine. Priče kažu da kada je budući pisac „Grofa Monte Krista“ čuo za očevu smrt, zakleo se da će otići na nebo, suočiti se sa Bogom i tražiti da mu vrati oca. Ova želja je možda bila nerealna, ali njegova besmrtna dela inspirisana pričama o očevom usamljeničkom robijanju su mu možda pružila utehu.

8. Meda Vinipeg ‒ „Vini Pu“

Vini Pu, nezaboravni meda iz dešjih priča opsednut medom, stvoren je po uzoru na pravog medveda. Ova medvedica se zvala Vinipeg i njena priča je tužna. 

Počinje sa Englezom koji je emigrirao u Kanadu 1905. Kapetan Hari Kolborn je, nakon diplomiranja u Ontariju, nadgledao vojne konje kada je pristupio kanadskom vojnom veterinarskom korpusu tokom Prvog svetskog rata. Samo što nisu isplovili iz luke kada je sreo lovca koji je iz neobjašnjivog razloga spasao jednog medvedića nakon što je upucao i ubio njegovu majku.



Kolborn je kupio malu medvedicu, nazvao je Vinipeg i poveo je sa sobom na prekomorski put. Vinipeg, koja je dobila nadimak Vini, putovala je ka Engleskoj na brodu za trupe, i postala je popularna među vojnicima. Kada je trebalo da se vojnici priključe borbi, Kolborn nije hteo da rizikuje Vinin život i dao ju je Londonskom zoološkom vrtu. Prvobitno je nameravao da je samo pozajmi, ali je Vini postala toliko popularna tamo da je na kraju rata dao vrtu stalno starateljstvo nad medvedicom.

Vini je puštala decu da je jašu i jela je iz njihovih ruku. Dvoje njenih najčešćih posetilaca su bili čovek po imenu A. A. Miln i njegov sin Kristofer Robin. Kristofer je toliko zavoleo ovu medvedicu da je svog plišanog medvedića nazvao Vini u njenu čast.

„Vini Pu“ je objavljen 1926. godine. Nažalost, prava Vini je uspavana 1934. godine, nakon što je ostala delimično paralisana posle moždanog udara.
 
7. Kašman Albert Rajs i Maks Gerlah ‒ „Veliki Getsbi“

F. Skot Ficdžerald je možda bio nejasan kada je govorio o inspiraciji za lik Džeja Getsbija, ali po rečima njegove žene, nije bilo sumnje ko je on mogao biti. Pre nego što je Zelda Ficdžerald umrla 1948, pokazala je prstom na čoveka koji se zvao Maks Gerlah kao na „krivca“ za jednog od najintrigantnijih Ficdžeraldovih likova.

Gerlah je bio porodični prijatelj (što je dokumentovano pismima, beleškama, pisanim porukama na porodičnim fotografijama) i složena osoba. Mada su neke Getsbijeve crte poput njegove ljubavi prema jednoj ženi očito potekle od lika samog Ficdžeralda, mnogo Getsbijeve prošlosti je poteklo od Gerlaha. Čak su i neki Getsbijevi manirizmi poput nazivanja ljudi „drugarima“, korišćeni u više poruka koje je Gerlah napisao Ficdžeraldu.



Gerlah je bio zloglasni krijumčar alkohola i neki izvori ukazuju na to da je i Ficdžeraldu nabavljao alkohol tokom Prohibicije. Gerlah je bio poznat zbog svog ekstravagantnog života i zabava, ali njegov budžet na kraju to nije mogao da podnese. Bio je u poseti devojci i čitao je novine 1939, kada je iznenada pucao sebi u glavu, preplavljen očajem zbog dugova i kolapsa svog legalnog automobilskog biznisa. Preživeo je, mada je oslepeo, i na kraju je umro odbačen od svih 1958. godine.

Drugi pretendent za titulu čoveka koji je inspirisao Getsbijev lik je čovek koji je Gerlahu dao preporuke kada se pridružio vojsci. Kašman Albert Rajs je bio naročito zanimljiv čovek, koji je pucao na visoko. Bio je i ratni heroj koji je uvek držao svoje vojne medalje pri sebi dok je putovao svetom i pravio zabave kojima bi se Getsbi ponosio.

6. Delfin Delamar i Luiz Predle ‒ „Madam Bovari“

Iako je Gistav Flober uvek negirao vezu između Delfin Delamar i svoje zloglasne madam Bovari, mnogi njegovi proučavaoci veruju da su sličnosti između njih previše očite da bi se smatrale pukom slučajnošću. Madam Bovari iz romana je bila razmažena Francuskinja, ćerka jednog seljaka, koja nije bila zadovoljna dosadnim seoskim životom i brakom sa običnim lekarom. Ona ređa aferu za aferom i na kraju se ubija arsenikom kada više nije mogla da sve to podnese.

U priči koja podseća na ovaj roman, Delfin Delamar nije bila srećna svojim životom, udata za nesposobnog seoskog lekara. Uprkos činjenici da je bila krajnje staromodnih shvatanja, zabavljala je ljubavnika za ljubavnikom pre nego što se ubila. Smatra se da je Floberova porodica poznavala Delamarovu i njenog supruga i da im je čak pozajmljivala novac u nekom trenutku, što objašnjava Floberovo oklevanje da imenuje Delamarovu kao izvor za lik madam Bovari.



Druga žena koja je nesumnjivo ušla u lik Floberove razvratne junakinje je bila jedna od njegovih ljubavnica, Luiz Pradle. Zarobljena u braku bez ljubavi koji je prihvatila samo da bi pobegla od oca, Pradlerova je vodila isprazan i luksuzan život u Parizu. Po svedočenjima njegovih savremenika, Flober je bio fasciniran ovom ženom za koju mu se činilo da ima sve što neko može da poželi, ali je i dalje bila nezadovoljna onim što je imala. Na kraju, dosadila je svom mužu i oterao ju je. Flober je koristio biografski rukopis o njoj koji je započeo, ali ga nikada nije završio.

5. Tom Sojer ‒ „Avanture Toma Sojera“

Pitanje je koliko je toga iz knjige „Avanture Toma Sojera“ zasnovano na stvarnoj osobi istog imena, ali dok je živeo u San Francisku, Marka Tvena su često viđali kako pije i karta se sa jednim mladim čovekom po imenu Tom Sojer.

Ovaj Tom Sojer je rođen u Bruklinu, gde je započeo svoju karijeru vatrogasca. On i Tven su se sprijateljili kada su otkrili da dele istu profesiju i fascinaciju rečnim brodovima. Sojer je bio inženjer zaštite od požara na parobrodu „Independens“, koji se nekoliko puta nasukao na svojoj redovnoj turi između San Huan del Sura u Nikaragvi, Akapulka i San Fransiska. Raspali parobrod je propuštao vodu i zapalio bi se svaki put kada bi njegova oprema otkazala. Sojer je dobio priznanje za spasavanje 90 života. Plivao je od raspalog broda do obale noseći muškarce, žene i decu na svojim leđima. Dok je on nosio ljude do obale, drugi su uspeli da spuste čamce za spasavanje u vodu. Kada su čamci bili spremni za upotrebu, Sojer ih je koristio da preveze ljude do obale.



Sojer je na kraju završio u San Francisku, gde je postao carinik i nastavio da radi kao volonter u lokalnim vatrogasnim stanicama. Tu se i susreo sa Tvenom koji je bio na dvomesečnoj pauzi, i zbog njega je na kraju ostao u gradu tri godine.

4. Aleksander Selkirk ‒ „Robinzon Kruso“

Knjiga „Robinzon Kruso“ Danijela Defoa se često spominje kao jedan od prvih britanskih romana. Inspiracija za ovaj lik je potekla od osobe koja se zvala Aleksander Selkreg, koji se rodio u Škotskoj, krajem 17.  veka. Stalno u problemima, opisan kao arogantan, prgav mlad čovek koji je bio spreman da se potuče ako ga mrko pogledate. U jednoj (ujedno i poslednjoj) tuči u Škotskoj ‒ zbog čega je i završio na brodu ‒ učestvovali su, pored njega, dva njegova brata, njihov otac i očeva žena.

Nakon toga je uvideo da život na moru ima bolju perspektivu od života na kopnu, ali njegova okrutna, arogantna priroda mu je podjednako smetala u ograničenom, zatvorenom prostoru na brodu. Nakon duge godine gusarenja, skorbuta, gladi, dizenterije i kolere, Selkreg (koji je promenio prezime u Selkirk nakon što je napustio Britaniju) se sukobio sa kapetanom svoga broda. Brod su izjeli crvi i trebalo ga je usidriti na obali dok ga mornari ne poprave za sledeću plovidbu. Ukotvili su brod na plaži, popravili ga i planirali da nastave put, ali se Selkirk opet posvađao sa kapetanom. Kapetan je odlučio da Selkirkova dalja sudbina posluži kao opomena mornarima, te ga je isterao sa broda i ostavio ga na ostrvu sa šačicom opreme za preživljavanje. Selkirk je molio da ga puste na brod, ali je ostavljen u talasima okeana, a brod je otplovio.



Preživeo je četiri godine i četiri meseca jedući ribu, krabe i koze. Čak se i sprijateljio sa nekim od divljih mačaka koje su lovile pacove i držale ih podalje od njegovog privremenog skloništa. Izbegavao je španske brodove i posadu koja se iskrcavala na ostrvu da ga ne bi zarobili, i naučio koliko molitva može biti od pomoći.

Njegovu neverovatnu priču bi možda proglasili potpunom izmišljotinom da brodom koji ga je spasao nije upravljao Vilijam Dampijer, jedan od članova posade broda koji ga je ostavio na ostrvu. Ukrcali su ga, poveli sa sobom i vratili ga u Englesku nakon osam godina. Svoju priču je ispričao biografu Vudsu Rodžersu, koji je od Selkirka napravio lokalnu zvezdu. Mada nije poznato da li je ondašnji dobro poznati politički aktivista Defo ikad sreo Selkirka, zabeleženo je da je više puta razgovarao sa Rodžersom.

Roman „Robinson Kruso“ je objavljen dok je Selkirk bio živ, 1719. godine. Selkirk se na kraju toliko odvikao od života na kopnu da se 1720. godine prijavio da se vrati na more brodom „HMS Vejmut“. Umro je 13. decembra 1721, zavredevši svega nekoliko redaka u dnevniku brodskog kapetana.

3. Zidari ‒ Kvazimodo i Žan Valžan

Impresivnim detektivskim radom otkriveno je ko je inspirisao dva najpoznatija lika Viktora Igoa, Kvazimoda iz „Bogorodičine crkve u Parizu“ i Žana Valžana iz „Jadnika“.
 
Godine 1999, nađen je dnevnik na tavanu jedne kuće u Kornvolu. Dnevnik je napisao Henri Sibson, britanski vajar koji je radio na Bogorodičinoj crkvi u isto vreme kada je Igo pisao svoja remek-dela. Viktora Igoa je veoma zanimala arhitektura i bio je jedan od najglasnijih protivnika ondašnjih radova na toj crkvi. Zagovarao je očuvanje gotske arhitekture i smatrao je da su renovacije oduzimale deo originalne lepote ove strukture, dajući joj više neoklasični izgled.



Sibson je bio jedan od šačice vajara i zidara koji su radili na obnovi katedrale. U svojim beleškama, opisao je jednog od ljudi koji su radili na projektu kao „grbavog vajara“. Osvrnuo se i na njegovu povučenu, tihu prirodu i njegovo izbegavanje druženja sa drugim ljudima. Još jedna osoba koju često spominje je Trajan, koga naziva prijateljskom, simpatičnom očinskom figurom.

U ranoj verziji „Jadnika“, glavni lik se prvobitno zvao Žan Trežan. U dnevnicima, koriste se imena i Tražin i Tražan i spominje se da je on živeo u Sen Žermen de Preu, istom gradu u kome je Igo živeo u to vreme.

2. Simon Magnus ‒ „Faust“

Faust je priča o čoveku koji sklapa pakt sa đavolom, prodajući svoju dušu za sva ovozemaljska životna bogatstva. Smatra se da je Geteovo delo duboko utemeljeno u gnostičkoj tradiciji. Jedna od njegovih osobina je ostvarivanje transcendencije intuicijom, dok svi ostali na zemlji pate i idu neumoljivo u smrt. Ona ujedno i propoveda da patnja nije krivica ljudi, već tvorca ljudske vrste.



Jedan od likova u gnostičkoj mitologiji je Simon Magnus, poznat kao i vrač Simon. Ponekad ga nazivaju i Simonom Faustusom, od latinske reči favustus koja znači „onaj kome su naklonjeni“. U knjizi akata, Simon pokušava da kupi naklonost i božanske moći dva apostola, Jovana i Petra. Navodno je imao moć da leti, da pretvara osnovne metale u zlato, a savladao je veštinu telekineze. Kada je Petar odbio ponudu da otkupi njegove natprirodne moći i osudio ga zbog toga što želi da koristi moći u sebične svrhe, Simon ga izaziva na dvoboj, da bi se ispostavilo da je Simon zapravo šarlatan. U crkvi ga smatraju za prevaranta i jeretika i čak su ga povremeno povezivali i sa antihristom. On je ta figura koja bi prodala dušu đavolu.

U Geteovoj verziji, Fausta vidimo u društvu žene za koju on veruje da je reinkarnacija Helene iz Homerove „Ilijade“. Simona Magnusa takođe prati žena koju nekad nazivaju Sofija, a nekad Helena.

1. Đovani Aldini i Džordž Foster ‒ Dr Frankenštajn i njegovo čudovište

Đovani Aldini, inspiracija za doktora Frankenštajna, bio je italijanski lekar, koji je verovao da može da oživi mrtve pomoću struje. Aldini je svoje eksperimente započeo na životinjama. Njegov ujak, Luiđi Galvani, bio je poznat po tome što je primenom struje izazivao trzanje nogu žaba. Aldini je otišao korak dalje, izvodeći iste eksperimente (javno i očito uspešno) na mrtvim kravama, ovcama i svinjama. 

U svojoj rodnoj Italiji, odlazak na neku od njegovih demonstracija je bilo poput izlaska u grad. Znao je da bi mogao da izvede isti eksperiment na ljudima, ako bi se samo domogao celovitog leša. Nažalost, u Italiji su kriminalce obezglavljivali, a došao je do zaključka da čak ni on ne može da oživi obezglavljeno telo. Na kraju je otišao u Englesku, gde su kriminalce vešali.

Kada je Džordž Foster pogubljen zbog ubistva svoje žene i dece, Aldini se dočepao njegovog tela. Pokušao je da ga oživi na Kraljevskom univerzitetu hirurga, i mada se telo trzalo i imalo konvulzije, ostalo je mrtvo. Baterija njegovog aparata se istrošila, a on je smatrao da je to bio razlog za neuspeh.



Bio je još predmet priča u Londonu i jedan od svedoka njegovih demonstracija je bio doktor Entoni Karlisl. Nedugo posle demonstracija je prisustvovao nedeljnom okupljanju sa prijateljima u kući Vilijama Godvina. Stravične, krvave priče o mrtvima, telima u konvulziji zbog struje, trzajima očiju, ruku i lica, slušala je i Džejn Klermon, Gudvinova žena, kao i Meri Volstoun Kraft, ćerka iz njegovog prvog braka. Ova devojka, Meri Volstounkraft Godvin, kasnije će postati poznata kao Meri Šeli, autorka „Frankenštajna“.
 
Autor: Debra Keli
Izvor: listverse.com