10 manje poznatih knjiga za decu koje su napisali poznati pisci

Uključujući najmanje dve najbolje knjige ikada napisane.



Nedavno je Duke University Press ponovo objavio dečju knjigu Džejmsa Boldvina – Little Man, Little Man. Ako do sada niste imali predstavu da je Džejms Boldvin napisao knjigu za decu, niste jedini. Zapravo, mnogi slavni pisci su se oprobali u pisanju književnosti namenjene deci. Većina nas je upoznata sa ponekim piscima koji su napisali knjige za decu, poput Ijana Fleminga (Chitty Chitty Bang Bang), Salmana Ruždija („Harun i More priča“), T. S. Eliota („Knjiga starog mačka: o mačkama svakodnevnim“), Toni Morison (The Book of Mean People i druge), pa i sa čuvenim Markom Tvenom (Advice to Little Girls). Ali ima ih još, što nije toliko poznato, te smo u čast ponovonog objavljivanja Boldvinove knjige za decu izdvojili nekoliko poznatih autora koji su pisali za decu, ali se se proslavili pišući za odrasle.

Umberto Eko, I tre cosmonauti (Tri kosmonauta), 1966.

Eko i ilustrator Euđenio Karmi su zajedno objavili ukupno tri knjige za decu; ova knjiga je objavljena druga po redu, kao srednje dete. U knjizi su tri kosmonauta iz različitih zemalja (SAD, Rusije i Kine) poslati na Mars. Teme kojima se knjiga bavi: Istraživanje svemira! Mir u svetu! Vanzemaljci! Tolerancija! Ljubav prema mami! Prosto izvrsno.

Silvija Plat, The Bed Book (Knjiga o krevetima), 1976.

U književnom svetu, Silvija Plat je naširoko voljena. O njoj se često vode razgovori. Opsednuti smo njenim propalim brakom. Vode se rasprave o tome u čemu bi trebalo da je obučena na fotografijama za njene knjige. Ostavlja snažan utisak na nas. Njen život, karakter i osobine i dalje su predmet istraživanja. Mada, koliko god da smo fokusirani na tragediju koja ju je zadesila, na njeno razočaranje, samoubistvo i na njenu, budimo iskreni, neverovatno dobru poeziju, veoma retko se pominje činjenica da je takođe napisala i dve knjige za decu: „Cakum-pakum odelo“ (1966) i posthumno objavljenu knjigu The Bed Book (1976), kao i pripovetku Mrs. Cherry’s Kitchen, koja je kasnije objavljena u sklopu zbirke, zajedno sa prethodne dve knjige. Iako je objavljena kasnije, The Bed Book je nastala prva. Kako Arijel S. Vinter objašnjava na svom blogu, Silvija Plat je pisala o nastanku knjige u svom dnevniku 3. maja 1959. godine:

„Juče sam napisala knjigu. Možda ću sledećeg meseca dodati zabelešku kako sam je i prodala. Tako je, nakon pola godine prokrastinacije, lošeg predosećaja i paralize, juče sam se bacila na pisanje, jer su mi rečenice navirale tu i tamo, a likovi su bili toliko živi, i eto! Izabrala sam deset kreveta sa podugačkog spiska elegantnih, genijalnih i apstraktnih kreveta, i jednom kad sam počela, nisam mogla da se zaustavim dok je nisam celu otkucala na pisaćoj mašini (i to svega 8 stranica sa duplim proredom!) koje sam potom poslala poštom Atlantik Presu. Knjiga o krevetima od autorke Slivije Plat. Smešno je koliko me je pisanje te knjige rasteretilo. Nije davala mira mojoj savesti... Ideja koja je u začetku bila dobra i koju ni moja urednica nije mogla da izbaci iz glave, kako mi je pisala.“

U pitanju je bila Emili Meklaod, urednica časopisa Atlantic Monthly Press, koju je knjiga oduševila, ali nije uspela da ubedi izdavače. Knjiga neće biti objavljena sve do 1976. godine, u Americi sa ilustracijama Emili Arnold Mekali, a u Engleskoj sa ilustracijama Kventina Blejka.

Patriša Hajsmit, Miranda the Panda is on the Veranda (Panda Miranda i njena veranda), 1958.

Ovo je još jedan zaista dobar naslov autorke za koju takođe nisam znala da je objavljivala knjige za decu. Zapravo, radi se o samo jednoj knjizi, koju je napisala 1958. godine, zajedno sa Doris Senders, lektorkom sa kojom je bila u ljubavnoj vezi. A kao veliki preokret (makar u kontekstu ovog članka), Sendersova je ta koja je napisala tekst – niz bleskastih stihova u stilu kao i sam naslov – dok je Patriša Hajsmit uradila ilustracije.

Vilijam Fokner, The Wishing Tree (Drvo želja), 1927.

Vilijam Fokner je napisao jednu jedinu knjigu za decu – koju je Marija Popova nazvala „pomalo mračnom i bajkovitom pričom o moralu, nešto između ’Alise u zemlji čuda’, ’Don Kihota’ i ’Ubiti pticu rugalicu’, i govori o devojčici koja se upušta u čudnovatu avanturu na svoj rođendan, što će joj pomoći da uvidi koliko je važno da sa brigom i pažnjom bira želje“ – a bila je namenjena jednom detetu: Viktoriji Franklin, ćerci Foknerove ljubavi iz mladosti, Estele Oldhem. Estela je još uvek bila u braku sa Viktorijinim ocem, ali se Fokner nadao da će ga napustiti i udati se za njega, što je i uradila dve godine kasnije – možda delom zbog ove knjige, koju je Fokner s ljubavlju ilustrovao i uvezao. Na prvoj strani je napisao:

Za dragu prijateljicu

Viktoriju

za njen osmi rođendan

Bil je napravio

ovu knjigu

Svako bi poželeo ovakvog džentlmena za muža! S tim na umu, Popova naglašava da je Fokner napravio primerke za još najmanje troje dece. Možda to ne bi bio problem da Viktorija nije pokušala da objavi svoj primerak – što je naposletku uspela da izvede, i to za izdavačku kuću Random House 1964. godine.
Džejms Džojs, „Mačak i vrag“, 1964.

Knjiga „Mačak i vrag“ je nastala iz pisma koje je Džojs poslao svom unuku Stivenu Džojsu. „Pre nekoliko dana sam ti poslao malu mačku punu slatkiša“, napisao je Džojs, „ali možda ne znaš priču o mački iz Božansija.“ U pismu nastavlja o tome kako je vrag izgadio most preko Loare za ljude iz Božansija, pod uslovom da mu zauvek pripadne duša koja prva pređe most – i kako je gradonačelnik prevario mačku da upravo ona bude ta. Priča je prvi put objavljena 1957. godine, u sklopu zbirke Džojsovih pisama, a kasnije joj dodeljen naslov i objavljena je samostalno kao knjiga za decu 1964. godine, uz ilustracije Ričarda Erdaza. Usledila su još dva izdanja: prvo iz 1965. godine sa ilustracijama Džeralda Rouza, i drugo iz 1980. godine sa ilustracijama Rodžera Blešona. Iz muzeja James Joyce Centre naglašavaju sledeće:

„Vrag iz priče zvuči kao sam Džojs, uvek čita novine, priča svojim Bellsybabble jezikom, i takođe priča loš francuskim sa teškim dablinskim akcentom kada je ljut. Za lik gradonačelnika, Džojs je inspiraciju pronašao u tadašnjem gradonačelniku Dablina, Alfredu Birnu (1882-1956). Birn je bio izabran za gradonačelnika neverovatnih devet puta za redom, od 1930. do 1939. godine, a sam Džojs je tvrdio da svaki put kada bi otvorio novine Ajriš Tajms, u njima bi se nalazila fotografija Alfija Birna, okićenog zlatnom gradonačelničkom ogrlicom.“

Kakav užitak.

Autor: Emili Templ
Izvor: lithub.com
Prevod: Aleksandra Branković